MILAN TODOROV: O POREKLU STVARI

 

Neka žena u novom sivom Land Roveru stajala je na pešačkom prelazu u centru grada i mahala mi rukama. Nisam znao o čemu se radi. Raširio sam ruke u čudu. Ona se osmehivala i pokazivala na čoveka koji je, uz pomoć štapa, teško išao prema njoj.Iza nje se stvorila gomila automobila čiji su vozači besomučno trubili sirenama. Žena je, najzad, otvorila prozor – tek sam tada prepoznao staru prijateljicu koja se udala za čuvenog lekara,  koga u položaju šetača sa štapom nisam u prvom trenutku prepoznao.

Šta ti je, upitah ga. Bole te kolena?

Ma ne… Boli, me k. I zatim mi reče još nešto na latinskom.

Bio je Rus. Jedan od onih koji su na vreme pobegli iz Rusije.

Upravo sam kupovao kokice na šarenom muzgavom štandu. Prodavac mi je tutnuo u šaku ogromnu prepunu kesu sa kojom nisam znao kako da postupam tako da se gomila belih raskokanih zrnaca kukuruza rasula po uličnim pločama.

Kamion sa đubretarima je upravo stao između nas i Romulanci su bestidno psujući praznili dubinske kontejnere.

Odjednom je sve ličilo na upotrebljenost,  koju sam mrzeo više od ičega.

Podsećalo me je sve to na neizbežno izmicanje nade.

Odjednom ni ja više nisam verovao da sam još relativno vitalan, ne baš mlad, ali kao rosa u jedanaest, možda bih, mišljah ponekad, u zanosu samoljubivosti, mogao da prođem.

Uostalom, ni moji mnogo aktivniji prijatelji, mislim u odnosima sa ženama, često udatim i pristupačnim, nisu bolje izgledali.

Moram da priznam da je Slobodan, mlađi od mene dvanaest godina, nosio pobedu u svemu tome.

Dva meseca nije bio sa ljubavnicom. Zasitili smo se jedno drugog, priznao je, a onda je iznenada pokleknuo kada mu je poslala fotku svog međunožja.

Bila je, najzad, ono što je očekivao od nje. Eko, rekao je. Bez depilacije. Organska žena!

Deca, pomislih, čija smo deca?

Bludnih popova?

Prerano mrtvih učitelja?

Trbuhozboraca?

Isterivača anđela?

Doći ćeš do nas, rekla je žena iz Land Rovera. Bilo je to pitanje i odgovor u isti mah.

Primam od jedanaest do pet, rekao je lekar koji je teglio najlonsku vreću sa kupusom, što je imalo neodređeno značenje.

Pusti ga, rekla mije njegova mlada žena. Tako je okoreo kao nikad ranije.

Bilo mi je potrebno da isperem sve otrove koje popih u trenutku. Ušao sam u gostionu Ribar, prvu u blizini i naručio duplu lozu sa sodom. Odlično se slagala sa preslanim kokicama koje sam trpao u usta kao poslednju pričest. Kelner mi je na pocinkovanoj tacni doneo rakiju. Na staklastoj površini tacne koju je okrenuo ugledao sam svoje lice. Gubio sam boju. Kao godišnja doba, pomislih.

Naplatite, rekoh osećajući kako se opuštam. Krajičkom oka još opažam svoj lik koji sija na mat površini tacne.

Samo stvari, samo stvari, mislim dok kasno sunce izgreva i ne uspeva da me zagreje.