MILAN TODOROV: JEDNOG DANA KAD BUDEM MLAD

 

 

 

 

Ne podnosim odnose bez emocija. Svejedno ja kakvih.

Večeras mi je momčina od pedesetak kilograma ukrao ispred nosa parking mesto, parkiravši mali motocikl na mestu za automobile.

Usput mi je rekao da mogu da mu popušim kurac.

Bulevarom je upravo prolazila lepo odevena žene pedeset i nekih godina psujući nekom zamišljenom sagovorniku majku.

Grad je pun šlajma kao kod neizlečenog plućnog bolesnika.

Potisnuo sam nagon za povlačenjem i strpljivo čekao da se šiljokuran udalji.

On je, takođe, čekao.

Ako nešto mrzim u životu, to je čekanje.

Bila je idealna šansa da stvorimo posao policiji i sudu.

Mladić je bio samo deo besne generacije, čiji sam rep i ja zahvatio u nekoj sve daljoj mladosti.

Umesto generacija Weltschmerza, pomislih, dobili smo generacije svetskog besa.

Uključio sam radio u kolima, koji je podešen na klasiku. Upravo je emitovan Vagner. Dobri stari Rihard koji je verovao da umetnost može da iskupi svet. Ali, zar ćemo oduzeti posao anđelima, uvek bih se pitao čitajući njegovu epistolarnu bibliografiju.

Dok je iz radija starog tipa curila Vagnerova  kompozicija, nisam je prepoznao. Gledao sam u asfalt. Bio je siv, bezobličan, ispljuvan.

Ne znam šta sam čekao.  Policija nikad nije na mestu dpgađaja. Kontrolori parking servisa, takođe.  Fenomeni novog vremena se sastoje upravo u tome. Ajkule u plićaku. Obično, gumene.

Dok čovek čeka, naročito u napetoj atmosferi realnog sukoba, može da oseti kako mu telo raste. To su trenuci kada postajemo nešto kao žvakaća guma. Rastežemo se, ali bez dubljeg smisla.

Moj otac, koji je odrastao u Čikagu pričao je, a malo je o tome pričao, kako su on i neki dečaci drpili paket žvakaćih guma na nekom železničkom koloseku  u tom milionskom gradu. Avaj, beše to oko 1920-te godinice prošlog veka.

Ipak, mislio sam još i o tome kako čovek, a ovaj smešno isspršeni mršavko na skromnom motociklu sa prtljažnikom Glovo ispred mene, posredstvom raznih površno ugodnih sredstava pokušava da se predstavi zabavnim, bez prava na ozbiljnost smrtnih ishoda.

Držao sam u ruci ključ od auta sa švajcarskim nožićem pride.

Sve više sam postajao svestan da je ova neočekivana i stoga glupa bitka, borba za imaginarnu prednost.

On je, sa tom jeftinom platnenom torbom dojezdio iz Banata da, odnoseći hranu i piće iz restauracija, zaradi neki dinar.

 Ja sam imao samo odbrambenu reakciju vezanu za ponos, traumu godina i možda malo sujeverja da ako sad popustim, pušiću do kraja života.

Kako se razrešila ta stvar?

Oboje smo odustali od parkiranja, gotovo istovremeno.

Patologija grada.

Ona žena je opet prošla ispred nas. Nije bila loša. Samo, govorila je sama sa sobom. Pokušavala je, poput šarana u akvarijumu koga sam snimao u nekom mega marketu nedeljama uzastopce, samo da uhvati razumevanje ljudi koji su prolazili.

Parkirao sam i zatim, iz predostrožnosti preparkirao auto.  U pešačkoj zoni kupio sam kokice i nekoliko limenki piva. Zatim sam ušao u crkvu.

Dok sam se molio stalno sam pogledavao  u svoje cipele i pertle koje su se raskopčale.

Jednog dana, kad budem ponovo mlad, razbiću mu njušku, rekoh ženi koja je prodavala sveće i tamjan.