Pomislih
da uđem i pitam pošto je, ali znao sam da je reč o izloženom reklamnom
eksponatu koji se ne prodaje. Kao ni oni aranžerski pojasevi za spasavanje u
nekim drugim ovogradskim izlozima koji se ne prodaju.
Počeću
da verujem kako su divna stvorenja koja su nam nedostupna iz raznoraznih
razloga samo predznak ovog apsurdnog rata između Rusije i zapadnog sveta,
odnosno nagoveštaj mrtvila i praznine.
Od
uličnog prodavca zatražio sam kokice za pedeset dinara. Da zavaram svetsku glad
za opstankom, ah?
Nema
takvih, reče, Sve su dimenzionirane prema kesicama. Šezdeset, osamdeset, sto.
U
njemu odmah videh vojnika novog svetskog rata. Ne može i tačka. Ne može i
gotovo. Ne može i smrt. Paf!
Vratio
sam se pred izlog sa onim dostojanstvenim engleskim džukcem.
Da
li je englesko pseto, nisam znao.
Imao
sam posla sa nekim engleskim učiteljima. Posle bombardovanja ugostio sam njih
dvadesetak. Pokazivao im ruševine koje su njihovi piloti napravili na civilnim
objektima. Razrušena moja televizija, moji mostovi.
Odveo
sam ih na leskovački voz u novosadsku kafanu najbolju u tome. Rekli su da nikad
nisu jeli bolje meso. Zatim sam ih doveo u svoj podrum. Pili su vino iz
hrastovog bureta od pet hiljada litara. Bure je curkalo, nepopravljivo. Litar vina
dnevno. Kiselina se urezivala u pod i oticala u Dunav.
Zašto
ste nas ubijali?
Zato
što niste u pravu.
I
tako…
Taj
pas. Lepši od mene i hladan kao gips možda je zaostali deo milosrđa koje počiva
u svakom čoveku.
Sve
sam im oprostio.
Ali,
u glavi sam imao kredu i sunđer.
Ono
što bih napisao danas, sutra ujutro bih obrisao neuronskom kredom svoje, avaj,
nevinosti.
Pas
je stajao na istom mestu, ali imao sam utisak da me je prepoznao. Uostalom,
Zemlja se okreće. Sve je još moguće.
Moj
mlađi prijatelj je upravo, u tom okretanju, našao novu ljubavnicu. Mlađa je od
njega dvadest tri godine.
Ali,
ona sve zna, kaže mi.
Sve?
Šta
je sve, brate moj?
Na
tavanu stare roditeljske kuće našao sam sanduče za drva. Staro je bar
sedamdeset godina i nisu ga načeli crvi. Farbam ga i mislim kako su samo
zaboravljene stvari spontane.
Poželeo
sam da ukraden tog psa u izlogu. Ništa lakše. Možda ni senzor ne bi pištao. Pas
nije imao ogrlicu te vrste.
Ušao
sam, nigde nije bilo utegnutih mladih prodavačica željinih očijukanja, kao
obično. Raširio sam svoj plavi mantil i poklopio psa.
Iznenada,
pojavi se jedna u lutkastom profilu.
Želeo
bih da vas snimim sa tim psom, rekoh.
To
je srebrni pas, reče.
Da,
pa šta?
On
je srebrnim konopcem vezan za nevidljivi stub u izlogu. On je, hoću reći,
astralan a ja sam…
Ko
si ti?
Obesi
se, reći ću ti.
Veče
je prebrzo padalo nad gradom i svi su bežali.
Нема коментара:
Постави коментар