MILAN TODOROV: SLUČAJNI STRANCI

 (Iz serije Oficirska plaža)

 Naravno da ovo nisam ja. Ja samo potičem od sebe nekadašnjeg. Ja sam sebi i predak i potomak.

Svako treba da zna da nije ono što misli da jeste.

Recimo, uniforma.  Jasno je da se tu radi o službenosti, moglo bi se čak kazati državnosti nekog lika. Međutim, uniforma je loš izum. Sinoć su nekog vatrogasca kraj pijace izboli nožem samo zato što se, verujući u moć svoje izbledele plave uniforme umešao u neku običnu raspravu na kolaptičnom drumu.

Prošlog leta sam na Oficirskoj plaži nepoznatog starog veslača zamolio da mi nakratko pozajmi svoj kanu. Rado je to učinio. Zaveslao sam, naoko lako. I odmah se uplašio. Svi moje počeci, gle čuda, uglavnom behu laki a završeci ne dao bog.

Ne znam koliko sam veslao. U jednom trenutku priključila mi se i sitna, crna žena. Disala je šumno i pokazivala jedra bedra kao i bele zube.  Gledao sam u te zube i milio kako su moji roditelji grešili kada su na moj strah od zubara prihvatali da me ne opterećuju još i time, kako su govorili.

Vratio sam se na plažu. Stari veslač me je čekao malo podnapit.

Bilo je fantastično, rekao sam mu. Šta sam dužan?

Nisam siguran da je razumeo moje pitanje. Crna veslačica je upravo izlazila iz svog plavog kanua.

Njegov pogled je bio pogled čoveka koji je video Jetija usred leta.

Ponudio sam ga pivom koje uvek nosim od kuće, što me nervira.

Ispio je ono prethodno, pogledao etiketu i pitao da li ga iskušavamo. Pomenuo je množinu.

Ne dao bog, rekoh, dok mi je avgustovski znoj curio u oči a grlo se sužavalo od žeđi.

Veslačica je, primetih, imala neverovatno tanke usne. Ili je to samo tako dok se smeši?

Nisam je poznavao. Nisam joj verovao. U principu, malo verujem ženama. Sklone su brzim preobražajima.

Međutim, zanimaju me komunikacije sa oblicima svesti koji se menjaju.

Teško mi ide,
Nikako da se naviknem, recimo, da jedem prstima. Tačnije, da umesto escajga koristim prste.

Veslačica mi priđe i tiho upita:

Zašto si me doveo ovde?

Pitanje je bilo jednostavno ali lukavo, kao što su nekad komšinice zvale na kafu i ratluk zvani ostalo.

Stari kajakaš je brzo ispio moje toplo pivo iz konzerve, pljunuo i podrignuo zdravo, te seo u svoj mali čun da bi zauvek nestao iz naših života sa kojima ni ja ni ona nismo znali šta bismo mogli još da učinimo.