Nastavih
da snimam ulične muzičare. Prilazio bih im u širokom luku i pošto bih spustio u
kutiju ili šešir ispred njih pedeseticu, pitao bih da li smem da ih fotografišem.
Jedan sa zlatnim zubom (otkad to ne videh u javi) tražio je za to dodatni
novac.
Koliko?
Deset
dinara.
Samo?
Brate,
šalim se.
Niko
nije pitao zašto ih snimam. Nisam ni ja. U stvari, dopadalo mi se to što ih
radost, neka neobjašnjiva, samo stvaranju, valjda, data – nije napuštala.
Bili
su ubeđeni da su buduće zvezde. Mene je za to boleo đoka. Video sam toliko
zvezda i sve su postale padalice, na kraju, na kraju ovog prevarnog sveta.
Ipak,
momci su zauzeli svoje parče asfalta, zakucali ekser u njega, zastavu
nepobedivosti i usredsredili se na tajanstvenost praznih ramova za dolazeće
uspehe.
Prosto
se u jesenjem vazduhu oseća kako miluju svoju čežnju. Instrumenti su tu samo
kao vežba za letenje pre nego što shvate da ništa ne postoji i da je jedina
šansa da budu pristojni u nestajanju.
Uostalom,
sve se, kao i uvek, dešava u višim zonama čovekove svesti. Grm iz Svetog pisma?
Grm koji ipak gori…
I
ja, čini se, patim od toga.
Za sada je to skoro nevidljivo.
Kao
luk ili mrkva koja raste ispod snega.
Materijalistički
svet je, uostalom, na aparatima za disanje.
Koliko
puta sam počinjao od nule.
Biću skroman. Kao laka periferijska
(zašto periferijska a ne gradska devojka?) kojoj je svaki muškarac broj
dva.
Danas sam kurirskom službom slao paket
prijatelju u Banat. Odneo sam ga pred njihovu poslovnicu, ali se ispostavilo da
je otvaraju tek za pola sata. Da se vratim kući, ne vredi. Odlučio sam da
čekam. Iza mene je, takođe prerano stigla i ta, ah mene grešnog, periferijska
djevuška u uskim farmericama i neverovatno oštrim štiklama. Pušila je cigaretu
za cigaretom, onim nervoznim pokretom očajničke nade u snagu dobrih nogu
nauštrb prilično gubitničke, plačljive njuške.
Njen oblik postojanja, tačnije pokušaj
da se preskoči sopstvena visina, lošim manirima, nasleđenim možda, pokazujući
svu bedu jeftinog gradskog konformizma oličenog u malim prodavačicama.
Zbogom, stara devojčice…
Mislio sam na svirače. Snimao sam ih
svake večeri. Bile su to, uglavnom beznačajne i neupotrebljive fotke.
Sve dok jednog dana nisam poželeo da budem – oni. Oni sa druge strane.
Stigla me je karma a ja nemam snage da
poverujem u svet, u njegovo ptičje mleko, u njegovu slavu tako prolaznu kao
ženska lepota.
Нема коментара:
Постави коментар