MILAN TODOROV: HLADNI (3)

 

Ne volim kad je nešto ili neko savršen. Zbog toga sam se obradovao kad sam na svežim reklamnim posterima u gradu ugledao lepe poluobnažene  devojke sa pegama, žilicama i malim ružičastim mladežima na njihovoj mekoj, mladoj koži.

Možda to ima veze sa mojom sve većom opčinjenošću svetlošću.

Ovo su sve kraći dani. Moj pokojni otac se radovao katoličkom Božiću, jer je smatrao da od tada dani postaju duži onoliko koliko vrabac skoči.

Na čardi su večeri toliko hladne da ni crni mačor više ne spava u kredencu ispod streje.

Poslednji putnički brodovi klize nizvodno. Svetla u kabinama su jedina svetla iznad vode. Temperatura vode je iznenađujuće niska za početak oktobra, jedva 15 stepeni po Celzijusu.

Mislio si da se kupaš, magarče?

Mislio sam.

Volim da skočim u hladnu vodu a da prethodno ne razmišljam o tome šta može da mi se dogodi.

Voda je, razume se, metafora.

Uostalom, prave opasnosti nikad nisu predvidljive, jer ne bi bile užasne.

Bezmalo ceo radni vek sam proveo u radio stanici u koju nisam navratio, evo već više od dve decenije. I tako sam svoj pogled na svet uspostavio na glasu, značaju ljudskog glasanja.

Zavoleo sam glas. On je pokušaj da se gluvilo sveta ne pobedi, nego da se pokaže da se sa njim ne mirimo.

Sada me, pak, sve više opčinjava svetlost. Mana s neba. Telo na suncu. Devojke koje prekrštenih nogu gledaju u svoje mobilne telefone čekajući okasnele dragane ispod sata katedrale u centru grada koju ližu poslednji odblesci dana.

Ali, čudnovato, volim ipak svetla koja se smanjuju. Svetla oreola, recimo. Žuta, intimna, ta stvar sa Gospodom je samo moja, ne pominjem te u molitvama, to je dobro jer znači da si i tako dalje…

Hladno je na čardi.

Poslednji dugi beli brod izmiče.

Male osvetljene kabine uvukle su onoliko dnevnog sveta i onoliko dnevne strasti koliko su uvukle.

Brzo će neko nekoga tu dovesti do kreveta i ugasiti svetlo kao da želi da sutra sve zaboravi.

Ali, svetlost je, čak i skoro sasvim zgasla, tu da nas podseti da se naša pojava, naše postojanje stapa sa životima drugih ljudi i drugih žena.

Čini mi se čak da prošli svet sve više oživljavam kroz ovu paučinastu, jesenju svetlost u kojoj se niz zapamćenih trenutaka skupljaju u kapljice znoja na suncu, u berbi plodova, u onome što bih želeo još da dotaknem.

(nastaviće se)