(odlomak iz romana "Pristanište", Adverto Novi sad, dva izdanja, 2018 , 2019)
Jedan
čas je mrzim, sledeći bih je mogao zamoliti da mi oprosti, mada je ona mene
ostavila ne objašnjavajući mi za što cmizdri dok odlazi svojom voljom sa drugim
muškarcem, koji je doktor i koji će je, naravno, ostaviti čim je se zasiti.
Doktori
su novi strogi bogovi našeg vremena. Kad u novinama vidim vest da je neki dr
umro, prvo što pomislim je
da se radi o štamparskoj grešci. Ili o lošem doktoru koji je silovao na
smrt bolesne pacijentkinje pa ga stigla božja kazna.
Ne
mogu da verujem da se takve stvari dobrim doktorima dešavaju. Tako su oholi i
sigurni u sebe da čovek mora da misli da su dobri glumci i da se samo vešto
pretvaraju dok prstom proveravaju oštricu skalpela pre sterilizacije.
Naravno
da su to sve gluposti. Mogu da zamislim kako bi se smejala posle takvih mojih
rečenica. Ali i ona zna da sam bar delimično u pravu. Stvari sa svima nama mogu
iznenada da krenu naopako. Ali to počinje uvek kao nešto nevidljivo i zbog toga
je uglavnom i vrlo komplikovano.
„Najbolje
je kad imaš mir sa sobom“, mudrovao je doktor Melhior Mutavdžić. I on je, rekoh
već, bio doktor, ali neki sasvim dobar lik, kao veštičar Teri Pračet: bifokalne
naočari, blage upale oči iza njih, širok osmeh ušuškan u mekoj beloj bradi. Nije
verovao u ljubav, kako bi neko naivan možda mogao da pretpostavi. Verovao je u
zakon tela. Govorio je da sve zavisi od kakve si građe. Hobi mu je bio da
proučava ljudske fizičke snage. Tvrdio je da su Drugi svetski rat dobili Rusi
jer su bili spremniji da izdrže velike hladnoće dok obavljaju nuždu u dubokom
snegu. Nemcima su se smrzla jaja. Tako je, zbog slabosti tela, pao fašizam.
Uzalud je Hitler terao SS trupe da jurišaju na Staljingrad. Uzalud disciplina.
Priča se da su Rusi ispod pantalona nosili vunene nakurnajke koji su im čuvali
toplotu muškog alata i to je sve o ratu i miru.
Нема коментара:
Постави коментар