MILAN TODOROV: MAČKA

 

Već je drugi dan kako telo mačke leži na putu kojim odlazim i dolazim kući.

Mačke koje prelaze put… Znam da više nema simbolike nesreće. Škola zločina je usavršena. Jedna mačka… Ko uistinu može razumeti smrt jedne mačke? Elastiku smrti modernog doba?

Ali mene, što sam stariji sve više zanima život, ti fenomeni, te strasti njegove koje izgledaju kao disanje jedinog boga.

Želim da budem savremen i dostojanstven muškarac.

Jedem masnu ribu. Vežbam grimase za podizanje optimizma. Nedavno sam pročitao da čovek ukoliko se smeje ili pokušava da se smeje može  da podigne tonus radosti, meren endorfinima, čak za trideset odsto. Sreća je lepak, ali sada ovde ima puno prašine. Pauci beže u stare rupe. Moljci još ćute. Komarci uzimaju danak u krvi.

Moj školski drug radi kao noćni čuvar u muzeju grada. Srećemo se svakog predvečerja ispred jedne poslastičarnice. On ne kupuje sladoled. Stoji i gleda žene koje ližu sladoled.

U ovo doba, kaže. U ovo doba.

Primećujem da ima šećerom zalizanu kosu na ćeli i srednjevekovno lice.

Noći su sve duže.

To je odlično, kaže, plaćaju me po satu. Dvesto osamdeset dinara.

Srećemo se svakog dana, kao što rekoh, i ja počeh da obraćam pažnju na detalje.

Ne znam kako sam ja njemu izgledao, ali on se pred mojim očima menjao.

Jedno veće primetih da ima bronzane uši.

To je, pomislih, profesionalna deformacija.

Provoditi mesece pa i godine među kipovima ne može a da se ne odrazi na tebe.

Večeras, opet prođoh pored muzeja. Bio je okupan svetlom i muzikom. Fešn vik, reče dama u uskoj crnoj haljini sa dubokim razrezom među grudima. Ne možete unutra. Reč je o zatvorenoj manifestaciji za uži krug.

Pogledao sam je pažljivije. I ona je imala prozirnu kožu srednjevekovne princeze utamničene u najvišoj kuli opskurnog zamka niz čije zidine je njen bivši dragan i njegova svita ispuštala sopstvene fekalije.

Kad se zamak potpuno zaspe tim izlučevinama prelazi se u drugi zamak.

I zamak ostari, pomislih.

A koliko juče otkrio sam na društvenoj mreži fotografije jedne slobodoumne prijateljice. Fotke su stare više od deset godina i sve su, čini se, načinjene leti.

Na nekim, možda slabije odmerenim, njeno lice je uređeno kao vekovima ocrtano lice. Ovalno, krhko a ipak hladno i pobožno kao da lebdi.

U kakvo lice ja odlazim?

I kako izgleda kraj svega?