Kako
sam se selio, tako su se selile i kuće u
kojima sam do tada živeo. Premda su ostajale
na starom mestu, one su, zauvek
vezane za mene neobjašnjivim koncima , odlazile sa mnom u nepoznato vreme, u
nepoznata mesta, u zime sa snegom i bez snega, u dobro i zlo celog sveta.
Počeo
sam da ih doživljavam kao staratelj, onaj koji brine o njima jer su slabe i
sklone nestajanju.
Međutim,
gubljenje je, izgleda, stvar protoka vremena. Opšta stvar.
Nestajali
smo pomalo. Komadić cigle, natruli okvir prozora kroz koji sam u nedeljna
predvečerja, očajno sam, čekao da se moji roditelji vrate iz tada uobičajenih
nedeljnih poseta prijateljima i upale spasonosno svetlo u ulazu…
Premda bih u susretu sa nekom od njih uvek osetio novootkrivenu zahvalnost prema tim starim
krovovima, čini se kao da su duhovi mojih kuća malo preterali.
Nedavno,
ne tako kasno noću probudio me je zvuk telefona. Mlada
podstanarka koja sada živi u staroj porodičnoj kući usplahireno mi je saopštila
da je prozor u jednoj od uličnih soba širom otvoren, roletna podignuta, kao da
je neko unutra, rekla je.
Ne
volim noćne misterije, ali morao sam da ustanem iz kreveta, nisam ni svlačio
pidžamu i autom pohitao kući.
Kad
sam stigao, sve je zaista bilo kako je opisala. Nepripremljen za susret sa
provalnikom ušao sam u tu napuštenu sobu pretrpanu starim nameštajem. Vetar je
ulazio spolja, iz starog parka sa potkresanim šibljem i drmao zavese.
Ko
je tu?
Javi
se.
Tišina.
Samo
vetar. Vetar, kao konačna veza između svih koji su tu živeli i mene sada,
otišlog, kao kakvog ubogog otšelnika u verskim pričama. To što sam ostavio iza
sebe, u toj staroj kući, u tim potrošenim vremenima, učinilo je moju vezu sa
njom na nov način problematičnom.
Prodaću
je.
Neću.
Stegao
sam pesnicu i izašao. Prethodno sam sve doveo u red: prozor, zavesu, svetla,
belu drvenu roletnu.
Javio
sam podstanarki da je sve u redu i da ne brine.
Mislim da je nisam utešio.
Ali,
spavalo mi se, mnogo mi se spavalo. To su ona jesenja bezrazložna tonjenja u
mrak.
Ipak.
legavši dugo sam razmišljao o riziku bez razloga.
Iz
daljine začulo se zvono crkve. Dakle, ponoć je, pomislih i još da je
jednostavan život bez časovnika, samo sa crkvenim zvonom u šest ujutro, u
podne, u šest uveče i u ponoć, takođe, bio prepun rizika bez razloga.
Siromaštvo
je stalni rizik.
Siromašna
žena krišom u rana kišovita jutra u obližnjim ulicama skuplja orahe popadale sa
stabala ispred tuđih kuća.
Do
juče je bila mlada i donekle poželjna.
Kao
da joj to, ti koštunci, mogu pomoći da se vrati u svet u kom je bila riba.
Žena
poznih srednjih godina kupuje džemper povremenom ljubavniku. Ništa neobično, da
žena nema dvoje dece i četvoro unučadi…
Tajna
ljubav. Koliko je jača od javne?
Rizik
je ulazak u sopstvene misli, naročito noću. Poželiš da dotakneš osobe koje nikada
nisi sreo. Ipak to ne činiš. Strepiš da će čarolija možda biti prekinuta.
Šetaš
sa ženom. Na glavnom gradskom trgu postavljena kamera snima prolaznike.
Prilaziš
kamermanu, ljutit.
Otkud
vam pravo? I šta uopšte snimate.
Ljude
u prolazu. Šušketao je. Činilo se da kaže „ jude u prolazu“.
Nemoj
nas, matori smo.
Niste,
kaže, dobri ste.
Hm,
misliš, šta hoće?
Beleži
tvoju potrebu da izmeriš grad bezbrižnim korakom.
Kao
da to nekome nešto znači. Taj nož zadiranja u tuđu intimu.
Zbog
takvih situacija želim nevidljivo
prisustvu u stvarima koje me se tiču.
Popis
stanovništva. Pola sata u državnoj ispovedaonici radi mog interesa.
Ne,
hvala.
Obesite
me.
Нема коментара:
Постави коментар