Kincugi je drevna japanska filozofija koja me sve više zaokuplja. Ona u osnovi ima prihvatanje mana i nesavršenosti. To znači nevezivanje za nestalne stvari, prihvatanje promena i sudbine kao deo ljudskog života. Koliko je to hrišćanski način odricanje, ne bih spočitavao. Doduše, mnogi moji prijatelji sa kojima sam svojevremeno pričao o tome i koji su, na neki način takođe tragali za izlazom iz ćorsokaka u koji nas je uvlačio vrtlog novog doba, taj užasni prelazak iz pedesete u šezdesetu godinu, posmatrali su princip kincugi kao umetnost popravljanja predmeta po kuću. Razbijen glineni ćup se po pukotini spaja lakom koji se mmeša sa česticama zlata ili svile. Ovakvo popravljanje, koje bismo mi, brzopleto, nazvali krpljenjem jasno i bez zazora pokazuje da je predmet lomljen tokom njegove istorije, ali, možda još važnije, i da se njegovoj estetici ne pridaje mnogo značaja. Može i tako.
Na primer, ideš gradom i
prebrojavaš kanalizacione šahtove. Iz svakog izvire nepodnošljiv smrad.
Zamišljam kako iz njih izlaze boje. Kako sam se ja smirivao - tako se kaže zar
ne? – smirivale su se i boje koje sam voleo. To je nešto kao psihologija
godišnjih doba. Najzad, dođoh do boje svih boja, crne.
U morbidnom podzemlju
velikog tržnog centra pokušavam da nađem mesto za parkiranje. Iznenada, kako to
već biva, neko izlazi i ja dajem znak da ga čekam da bih ušao na to mesto.
Ispred mene džip marke
Mercedes, veliki, crni naravno, agresivno vozi u rikverc i zauzima prostor koji
sam očekivao. Pogledam tablice, RUS.
U kolima mladić lepo
negovane brade, kao Raskoljnikov koji je ubio staricu. Kako si došao dovde lepi maldiću koji si ubio staricu?
Kako si tako mlad stekao
tako skupoceni automobil i tako skupocenu plavu ženu, videh je krajem oka,
kako, kaži?
Ovo je godišnje doba
seoba, znam. Ali, ja hoću da se posvetim krpljenju svog glinenog ćupa.
Hoću da se vratim malenim krpljenjima sebe.
Crne i bele dirke klavira
koji sam kupio na nekoj rasprodaji nadajući se da će mi doneti smirenje u nekim
nemoskovskim večerima.
Ali, došao je rat.
Rus iz Mercedesa mi nešto
govori, živo gestikulirajući.
Ne razumem ga. Ne razumem
ga više. Kao da smo napustili log slovenskog jezika.
Odrekao sam se politike,
odmah da se razumemo. Odavno. Prestao sam da se borim još kada je bilo izgleda da vratim pobedu.
Umesto toga prelistavao
sam novine kao da ih vetar lista.
Bio sam svoj emigrant.
Emigrant koji je emigrirao u sebe.
O tome se moglo pisati…
Ali uvek iza neke žene
dolazi druga.
Iza jednog znaka je drugi.
Ne znam kako da popravim
sebe a kamoli ovo udaljavanje, ovo beskonačno udaljavanje bez cilja i smisla,
osim potrebe za odlaskom jer ako ostanemo ovde, isti, neće biti dobro. Ali, ako
otputujemo negde izvan ovoga, niko nam ne može garantovati da će biti dobro.
Nigde nije dobro, a svuda
izgleda da je bolje nego ovde.
Rat se približava.
Nekad su mladi muškarci odlazeći u rat oblačili bele košulje da bi se iskupili za sve što ih čeka i da bi, što je možda važnije, pokazali time čistotu svojih ideala.
A gde ćemo mi bez iskpuljenja?
Нема коментара:
Постави коментар