Crni bambus, koga zovu hačiku i koji raste, uglavnom, u Japanu – cveta jednom u sto dvadeset godina. Ko to vidi, po verovanju, živeće dugo i srećno. Hačiku posle cvetanja umire. I, što je najčudnije, u njegovom cvetu nema nijedne semenke za novi bambus.
Tako nestaju čitave šume bambusa.
Međutim, posle mnogo godina
na mestu izumrlih bambusa ipak se pojavljuju novi. Bambusi su imali cvet za
razmnožavanje pod zemljom.
Eto o čemu mislim danas.
Taj strah od ugrožavanja
budućnosti. Zar je moguć i kod biljaka?
Zar se mora pod zemlju,
kao prvi hrišćani da bismo ispovedali čistu veru u svoj opstanak?
Danas sam u gradu u
trgovačkoj ulici video malog crnpuratsog dečaka. Pomislio sam da je Palestinac
ili Sirijac. Nosio je flašu mineralne vode pod miškom i poskakivao s noge na
nogu kao ja nekad u detinjem dobu kada sam tako išao do prodavnice i kada su
nesreće, iznenadne i velike, kao ove sada, ratne, bile izvesne iako neočekivane
poput onog zemljotresa u Skoplju.
Gde stanuješ, upitao sam
ga, ne očekujući precizan odgovor.
„Tu, u centri“, rekao je
iskrivljeno. „Tata ima stan, Imamo struju u stan. I vodu.Vruću!“
„Ti si srećan momak“,
rekao sam mu iskreno.
Odskakutao je odnoseći
svoju sreću u mrak koji sada već brzo pada na fasade.
Ljudi i deca beže od rata
i žive neke nevidljive dane i noći.
I sve to se dešava dok
bambusi miruju na način kako mi zamišljamo mirovanje.
Ali, ništa više nije
tačno.
Možda će još biti dana za
koje ćemo, pokušavajući da pobegnemo od depresije koja čuči u uglu mozga, reći:
„Baš lep dan za ovo doba godine.“
Ili baš lepa žena
raskošnih kukova.
To je tako dobar odmor od misli
o smrti bambusa, od
pitanja gde
spavaju muve zunzare zimi, gde je mudrost zaboravljanja, šta ako ne
postoji sudnji dan a ti se bojiš da pitaš zašto ne stiže vest koju čekaš, kako
su prošli ljudi koji se nisu složili?
Moler i njegova mlada žena okrečili su nam stan. Uradili su posao
odlično i sad sve miriše na belo, ali ono što je ostalo ispod novog kreča možda
će kao podzemni cvet jednom, umesto mene, reći stvari koje mi nešto znače.
Нема коментара:
Постави коментар