Imao sam podstanara koji
je bio blizu penzije i, uprkos mojoj zabrani, da u mali stan na stalni boravak dovodi
bilo koga, dovlačio je brata. Brat je bio invalid. Mentalno poremećen.
Prosjačio je ispred prodavnica. Bila je zima. Viđao sam ga kako spava u
dovratku majurskih mini marketa koji su radili celu noć i čija vrata su
povremeno, zavisno od ulaska i izlaska mušterija, propuštala topli vazduh.
Kad sam uočio da je brata
primio u sobicu, iz pukog sažaljenja, nisam bio ogorčen. Ipak, pokušao sam da razgovaram sa njim, ali on se pretvarao da spava
tvrdim snom.
Retardirani brat se upravo
upišavao na fotelji za razvlačenje.
Popustio sam. Sve me je
to ganulo. Okrenuo se i izašao iz kuće.
Jednog dana, tačnije u
sumrak, kad sam ušao u kuću po neke zaboravljene stvari, video sam žensku
siluetu u muzgavom prozoru podstanareve dvorišne garsonjere.
Uvek je odgovarao na moje
telefonske pozive. Te noći se nije javljao. Sutradan, kasnog jutra, oko deset,
nazvao me je da pita zašto sam ga zvao.
„Ko ti je ta?“
„Koja?“
„Ona.“
„Devojka.“
„Koliko ima godina?“
Znao sam, iz nekih
njegovih ranijih priča da voli mlade devojke.
„Devetnaest.“
„Dogovorili smo se da ne
dovodiš nikog. Ko je, šta radi?“
„Ništa.“
„Od čega živi?“
„Izbacili su je iz kuće. Sad je prostitutka. Radi za nas oboje.“
„Ej“ – rekao sam mu.
„Odmah to prekidaj. Neću policiju u kući.“
„U redu, gazda.“
Nekoliko nedelja je bilo
u redu. Posle se priča ponovila.
Ponovio sam mu da ću ga
izbaciti ako me ne sluša.
„Ali, kako?“ – zavapio
je. „Taman smo u kraju razradili posao. Ima sad stalne mušterije.“
Stajao sam u vratima te
garsonjere i gledao stare čarape, roze
ženske gaćice, prazne pivske flaše, prljave košulje, češljeve sa polomljenim
zubima, upišan nameštaj, usran madrac, polomljenu telefonsku slušalicu na
stolu... I brata u uglu, skutrenog između drvenih invalidskih štaka; prostor u
kome se dešavala najneobičnija vrsta ljubavi za koju sam čuo.
„Zvala me je telefonom.
Hoće da mi se vrati.“
„Ona prostitutka?“
„Da.“
„Plus što se drogira?“
„Da.“
„Šta će ti? Mogao bi deda da joj budeš.“
„Volim je“, ponovio je.
„A ona tebe? Zar veruješ
da te voli? Pogledaj se u ogledalo.“
„Učinla mi je život
boljim. Osećam se mlađe. A ovako, do sada nisam imao sreće sa ženama.“
„A brat?“
„I on je voli. Ali, ne
može joj ništa. Pusti mi devojku.“
I pustio sam.
Šta sam drugo mogao? Da
stvar bude zamršenija, sav taj razvratni nered, taj suludi bratovljev pogled, ta
odlučnost i ta strast već starog čoveka na dnu – sve je to, čudnovato, ipak
odisalo dubokom posvećenošću nemogućem: vratiti izgubljeno vreme ranojeg života. Ali i još nečim; spokojem koji ja nisam imao. Ili
sam osećao da ga, nepovratno, gubim kako i sam starim.
Nikad nisam upoznao tu
devojku. Nisam ni želeo da je upoznam.
Video bih samo lako utabanu stazu na travnjaku kojom je,
pretpostavljao sam, kasno noću, krišom prolazila mračnim dvorištem i ulazila u onaj
stančić da spava na razvaljenom
ležaju sa starcem, hraneći ga svojim još bezvremenim telom.
***
I sada, posle svega, posle otkaza koji sam morao da mu dam jer se komšiluk bunio zbog nemorala, taj moralni svet, viđam ga ponekad u gradu.
Liči na brata.
Sedi na betonskoj ogradi ispred
Maxija.
Uvek mu dam stodinarku za
pivo.
Ne pitam ga za devojku.
On ustane, pokloni se pa
sedne i nastavi da posmatra sezonske guzice u
prolazu.
Нема коментара:
Постави коментар