MILAN TODOROV: TUNEL

 

 

Tip je imao oko trideset godina. Stajao je pored kolica za nošenje smeća. Imao je na sebi uniformu crvenu, sa čini mi se, belim štraftama ili sedefastim.

Žurilo mi se.

Kasnio sam na voz.
Pitao sam ga za železničku stanicu koja se tu negde nalazila, a nije je bilo nigde.

Počeo je da mi objašnjava kako da se spustim do autobuske pa uhvatim neki autobus, sad on ne zna da li broj 23 ili 43...

Izvini, ako sam te prekinuo.

Šmrkao je nešto belo sa zelenog poklopca na kolicima.
Zajebi, rekao je.
I dodao: „Ako nećeš trolom ili busom idi tri ulice uzbrdo pa levo, pa desno, pa uđi u tunel, pazi samo da te voz ne pogazi, i već si na peronu. Ima struje, ali ti pazi.“

Vidimio se, buraz, rekao sam iako sam znao da se nikada nećemo videti. Kao što sam znao da ga neću poslušati.

Išao sam kao partizani. Orijentisao sam se u zamršenom i zapuštenom gradu po oblacima na nebu.

Međutim, zaista sam se našao u dugom prljavom tunelu bez svetla. Sa svodova je ponegde kapljala prljava voda.

Pripišalo mi se i stao sam uz betonski zid upravo kada je naišao brzi voz. Ne znam odakle je dolazio. Mašnovođa me je uočio i stao nogom na sirenu. Hitro sam zakopčao šlic.

Sa svodova je padala kiša prljavštine.

Ništa bolje nije bilo ni na podu. Stalno sma nailazio na neke rđavo betonirane prepreke ispod kojih su, očigledno vijugali debeli električni kablovi koji su napajali strujom vozove, stanicu i ko zna šta još.

Na tim džombastim prelazima je žutim ćiriličnim slovima pisalo: Oprez. Visoki napon.

Oni to tako rade. Ošljare posao i napišu ti da čuvaš svoj život ako ti je mio.

Opet mi se pišalo.

Nigde u tunelu nije bilo skrajnutog mesta, da ne govorim o drvetu ili žbunu iza koga čovek posle nekoliko sati mrcvarenja putem može da isprazni bešiku.

Pomislih i taj mračni tunel bez vidljivog svetla na kraju i ta nemogućnost da svoje potrebe zadovoljavaš u pravom trenutku, sve je to jedna vrsta disciplinovanja i smekšavanja roblja ionako oteklog od obaveza.

Najzad se ipak nađoh na peronu broj deset.

Moj voz je polazio tačno za tri minuta, ali sa perona devet.

Okrenuo sam se ka tunelu iza sebe.

Moj voz je stizao. Ostalo je samo da mašinovođa promeni svoju poziciju i iz prednjeg u zadnji vagon i da se vrati istim šinama kojima je malopre došao.

Tako se kreću sve stvari u životu. Napred i nazad.

Seo sam na prvo slobodno sedište. Uskoro je ušla devojka sa slušalicama u ušima i pitala me da li je slobodno sedište do mene.

Sklonio sma svoj putni ranac u kome sam imao telefon, novčanik i neko piće za kasnije i nekolike knjige.

Kad je voz krenuo otvorio sam ranac i izvukao novu, tek kupljenu knjigu.
Prelistavao sam je. Nije mi držala pažnju.
Plava devojka je dugim lakiranim noktima listala po porukama na mobtelu.

Povremeno bi se kolenom naslonila uz moju nogu.

Izgledala je umorno, uprkos divljoj kosi, uspravom držanju i krupnim, možda veštačkim grudima.

Gledao sam u stranu.

Mrak.

Poput mraka u tunelu.

Bila mi je jasna devojka.

Ona čeka i u jednom trenutku će, kao mala ajkula da krene u napad na nekog muškarca. Naravno, ne mene.

I mislio sam kako će ih osvojiti na prvi dodir, a zatim  ostavljati, jednog po jednog, ta mala kratka devojka koja se vraćala kući pokušavajući da ode iz nje.

Izašla je na nekoj usputnoj stanici. Sklonila nogu sa moje. Nex stejšn je bila Indjija. Skinula je i  sunčane naočare.Imala je prćast nos, telo prektratko, kosu umrljanu, ali je njeno držanje bilo držanje  Kleopatre.

Neks stejšn je mogla da bude i Indija.

Kad je izašla pogledala je u pravcu prozora i nestala.

Ova priča, znao sam, nije imala nikavo značenje ni za mene ni nju. Ali ponekad, kad čovek prođe kroz vukojebine, dobro je znati da postoje mogućnosti dok stanice u životu brzog voza lete.