MILAN TODOROV: CRVENA ZONA

 

Knjige uzete iz biblioteke, knjige koje niko pre mene nije čitao, a verovatno neće čitati ni posle mene - uzimam u ruke sa posebnom pažnjom.

Maltene pobožnošću.

Pipam ih  pre spavanja. Ne podnosim televizijski prrogram na domaćim kanalima.

Dok listam pozajmljene knjige, obično,  jedem sendvič.

Hamburšku slaninu posutu kimom i ljutim estragonom kakav je nekad pravila fabrika Kulpin u kojoj je moj otac radio kao blagajnik. Često prolazim pored te ruinarane fabrike. Uvek pogledam prozor sa desne strane još jakih, prašnjavih ulaznih vrata. Na prozoru su rešetke, staklo je razbijeno a oni koji su uništili najveću panonsku fabriku za preradu povrća nisu se potrudili ni da skinu zavese, koje sada  kao prljave zastave starog sveta lepršaju umoljčane i flekave poput gaze na teškim ranjenicima.

Dok čitam, uglavnom stare romane mrtvih pesnika, savršeno pazim da dokona bibliotekarka, ukoliko kojim slučajem otvori vraćenu knjigu, ne primeti bilo koji trag da sam je otvarao.

Otvaranje je saznanje naravno

I ništa novo.

Ne postoji ništa novo ni na Marsu, čije kamenje pokušavaju da nam prodaju kao fotke okamenjenih ptica, riba ili pasa.

I tih večeri savršeno shvatam da stvari o kojima govorim, uspomene, obrisi, laži, zanosi i nade – u stvari nemaju ništa sa mnom i da sam ja isključivi krivac za to.

Uklopio sam se u društvo osoba koje samo obavljaju dužnosti ne umeći da se snađu u svetu ukaljanom grehom.

Idemo tamo odakle smo pošli.

Prijatelj koji se rastao od prve žene, Eve, i oženio drugom koja je posle samo nekoliko godina iznenada preminula, vraća se prvoj. Ona ga mrzi i ne želi da ga primi.

Omiljeni ljubavnik u mojim pričama, pesnik i istiniti  lik, pokušava sa drugom ženom ono što nije uspeo sa prvom, da napravi dete, a pritom još živi sa njom, tom prvom.

Ljubavne uvertire su semenke budućih laži.

I nije tačno da se samo jednom živi.

Jednom mi je jedna, čedna, plašljiva, kolebljiva, rekla da se samo jednom umire a živi svaki sekund.

Ili je tako nešto rekla. Ne sećam se više. Možda je ona bila neka knjiga, koju sam čitao pokušavajući da ne ostavim nikakav trag.

Bio sam večeras u biblioteci.
U mraku hodnika spotakao sam se o nevidljivi najniži stepenik.

Hteo sam da se vratim. Ali, već su me videli moji prijatelji koji su predstavljali svoje nove knjige.

Pričali smo nekoliko minuta a onda sam morao da idem jer mi je isticalo vreme parkiranja u crvenoj zoni.

U stvari, želeo sam da ostvarim kontinuitet sa vremenom noći, kontinuitet koji dajem samo sebi.

Izlazeći osećao sam krivicu.

Uvek taj osećaj sebičnosti.

Ali mi, pokušao sam de se iskupim uzaludno, ne znamo koliko ćemo živeti.

Zavese na prozoru fabrike za preradu povrća...

Bibliotekarka sa velikm dioptrijama koja me blago mrzi jer je zamaram elektronskim porudžbinama knjiga koje niko ne čita.

Riba koja je rekla da se samo jednom umire.

Bivši policajac sa ogromnim venama na nogama koji mi je, na izlasku sa kvanaške pijace, rekao, dok nas je zasipao miris fekalija iz kanalizacionog ispusta u reku, da ga ta voda leči. I da će plivati čim temoteratura vode oipet pređe 18 stepeni.

Frizerka, izbeglica sa radnjom u centru kojoj sam rekao da mi ne izbrijava područje oko ušiju, a ona je, revnosna, to ipak učinila i ostavila mi razmake kao da sam klopav; ona koja mi priča kako joj je sina ubio neki drogirani sin poltičkog silnika i plače dok moje dlake padaju po njenim mokrim šakama.

Prijatelj, poslanik u Skupštini koji mi je pričao o slikama kralja Tomislava u njoj.

I moj hrvatski izdavač, koji mi je potpisivaao svoje knjige.

I kokice, uzete usput, iako preslane za moj ukus, koje greju u džepu zimske jakne dok jurim kroz Dunavski park sa mnogim  studentsko igračkim uspomenama.

Sve to, svi mi, izgledamo živi još.

I pravimo se da to pomaže.