Prijatelju, kažem mu, to
onda ništa ne vredi.
Vredi itekako, kaže, jer
dolazi ruska zima. Biće gadno.
Ne spadam o one koji vole
zimu. Želim da što duže spavam pod otvorenim prozorom sa pogledom na bled
mesec, na nebo. Volim daleke glasove u noći.
Da li će zima biti gadna,
ne znam.
Meni zime nisu gadne, jer
sam usvojio filozofiju puža. Oklop. Košulje,
potkošulje, gaće malo punije, čarape engleske dokolenke, pantalone, džemper sa velikm
okruglim dugmadima na levom ramenu i dugački blejzer. Da, zaboravio sam, žute,
kožne kanađanke kuopljene budzašto pred proleće.
Zimi je običaj da se
ljudi ne briju, da čuvaju lice od golomrazice. Starije ili sredovečne žene
poveravaju se jedna drugoj da zimi ne depiliraju noge.
Stari ljudi jedu beli luk
da ne dobiju grip koji se sada moderno zove korona i smrde na kilometar u megamarketu,
dok spokojno, uvereni u religiju tradicionalnog lečenja biljem, hodaju između
redova sa, uglavnom, stranom robom sumnjivog kvaliteta, sa rokom trajanja na
izmaku.
Volim ih, mada,
priznajem, smrde. Ali, volim kad čovek u nešto veruje.
Ali, ovo nije priča.
Priča ima početak, zaplet
i kraj. Ima junake. Ima doživljaj.
Šta je ovo?
Crveno slovo kada se još
ništa ne događa, osim pripreme za nešto što će doći.
Sipam vino u čašu od tri
deci. Nije mnogo, a nije ni malo.
Danas sam lekarki poklonio bocu.
Bila je srećna i otvorena.
„Popite je večeras.“
„Da znate da hoću.“
Ako ona ne misli na
jetru, što bih ja?
Žene koje piju.
Mnogo ili malo. Sasvim je
svejedno. Važno mi je samo da me ne lažu. Jer će sve ovo što osećamo, ja i one,
trajati u nekim noćima.
Jednu sam devojku ostavio
zbog noći. Bila je lepa pametna i talentovana
devojka. U stvari, razišli smo se zbog noćnog kupanja. Bilo je to na
Tisi. Pričala mi je o kupanju posle par čaša vina. Sve devojke su, pravdala se,
bile gole. A muškarci?
Nije se pravila nevešta.
„I oni.“
I to je bilo nešto što me
je držalo uz nju neko vreme. Rekla je da tada nije tražila nikoga. Mogao sam to
da razumem. Postoje takva vremena.
Rekao sam joj da razumem.
Išla je dalje.
Bila je starija od mene
dve godine. I hrabrija.
Rekla je da čovek ili
žena, svejedno, u jednom trenutku nađu u sebi hrabrost da idu dalje.
Možda je taj odlazak
normalan kako se gomilaju godine, ali tada to nije bio slučaj.
Coknuo sam jezikom, nešto
kiselo.
Ako ne nalazimo
hrabrosti, šta nam ostaje u životu, pitala me je.
Bila je talentovana za ženska
pitanja. Išla je u biblioteku. Posle ću saznati da je i stari bibliotekar
okrenuo.
Pisala je neke pesme i on
je podučavao do neke noći.
I opet ta noć u kojoj je
sve sa njima krenulo.
Kako?
Zašto?
Onaj tip na biciklu koji
me je dobronamerno savetovao da svratim u radnju sa polovnim stvarima koje su
se nudile u bescenje možda bi znao odgovor.
Kao: život je loš, ali
moramo da ga živimo.
Sutra veče ponovo sam ga
sreo na istom mestu.
Rekao je da je kupio
kompletnu garderobu za zimu za tričavih sto pedeset dinara.
Ostavio sam je kad je bila
zima. Nisam mogao da je dovodim u kuću, a napolju je bilo neizvodljivo bilo šta.
Osim toga pričanje o poeziji
me tada nije nimalo zanimalo.
Ujutro sam otišao pred
njenu zgradu i hteo da je zamolim za oproštaj.
Izašla je još mnokre kose
sa bibliotekarom i sela u njegov beli stojadin, tada još vrlo popularan.
Čekao sam je do kasno
uveče. Vratila se pešice i htela da šmugne u ulaz.
Čekaj, povikao sam, pa i taj stojadin je polovan. Krš.
Kad sad dodajem godine na
to i sve žene na to i sve muškarce tih žena mislim da je jedna noć mogla, kao u
novokomponovanoj pesmi, da promeni sve - jer bili smo svi malo sluđeni i uvek
je bolje ostati nego se rastati, pošto možeš da skrpiš neko vreme sreće u životu;
a šta ćeš više?
Ali bio sam mlad, sposoban i sebičan kreten.
Нема коментара:
Постави коментар