MILAN TODOROV: ULIČNE BORBE

 

 

 

 

Ja nikad nisam umro u Parizu...

Čovek umire i živi samo u svom životu.

Stvari koje mi nešto znače sada se  nezadrživo smanjuju da bi na kraju stale u uski foto album. Teško je pomiriti se sa sopstvenim životom. Ulični život je nešto drugo. Na ulici duva vetar, nosi prašinu, zadiže suknje mladim devojkama koje ih rukom sporo i nenametljivo vraćaju u fratarski položaj, doduše iznad kolena. Ponekad uočim neku veoma mladu devojku brižljivo obučenu, mada pomalo siromaški, kako čeka princa iz bajke ispod vertikalne katedrale. Te crkve, pomislim uvek, mora da imaju magnetizam spojen u starom i novom svetu, životu.

Ali, znam i to je samo mala ulična borba.

Odrastao sam u gradu koji se, mimo svoje volje, urušavao i stapao sa susednim većim gradom, koji je, inače, nastao zahvaljući njemu. To je sudbina gradova koji imaju istoriju. Gradovi bez istorijskog identiteta su uvek isti. Ma šta se u njima promenilo. Naravno, posle i novi grad dobije patinu. A mene je to odrastanje po zapuštenim šančevima stare tvrđave, parkovima tako bliskim i istovremeno dalekim, sa malom baroknom crkvom koja nije radila, što je bilo sasvim sizifovski, ali u redu, postojale su novine koje su bile čitane i mogao si ponešto da napišeš za njih i pruga do stanice Dunav i most koji će srušti i prizor u kome sam tog ranog jutra čučao pored slomljene gvozdene konstrukcije i dodirivao talase koji su poskakivali, ne verujući očima i sličica u kojoj me neki zabrinuti kapetan iz obližnje Vojne bolnice moli da odem jer će zbog mene, možda,bombardovati bolnicu i  deo kada sam polako, osvrćući se ipak otišao skoro zauvek...i ponovo se vratio kao most...

Ponekad mislim da su ta rana svedočenja nešto što je ipak previše za razumevanje.

Život bi trebalo da bude tajna. Ili bar da ima neki jasan izlaz. Neko putovanje, recimo. Nameravam da još jednom odem u Pariz. Prijatelj sa kojim sam tamo bio nekoliko puta kaže mi da je to vrlo jednostavno. Ima povoljnih letova. Agencije organizuju za prihvatljive sume novca četvorodnevne boravke. Trebalo bi otići. Najbolje, kaže, krajem zime. U martu kad deca sa mamama puštaju male bele jedrilice da plove po jezercima u parku ispred ulaza u Luvr.

I dok o tome mislim, u šoping molu dve devojke obučene kao stjuardese (zamenile su, očigledno, one promoterke fudbala obučene u plave šorceve, sa belim nogama kao lanjski sneg) nude mi da odgovorim na pet pitanja a zatim dobijam od njih ponudu za neku destinaciju.

Pariz, kažem.

A ne, kaže ona lepša, crna. vižljasta i likom vrlo slična Francuskinji.

Ne može Pariz, nego ono što mi izaberemo.

Odustajem.

Ne volim kad mi neko kaže: Ne može.
Jer, toliko toga se sada može.

Ona baraokna crkva…a da… ona se širi. Sveštenik ima veoma razvijen preduzetnički duh. Sad su tu i tri zvona koja me podsećaju na jerusalimska.

Bio sam tamo. Ostavio ceduljicu sa željom u pukotinu u zidu, cedulju među million istih.

I sad pamtim kako sam bio zapanjen kad mi se želja ostvarila.

Ne mogu  da odem u Džeruzalem. Tamo je biblijski rat. Okončaće se tako što će neko prepoloviti more i prevesti svoj narod iz pustinje u rajsku zemlju. Ne znam ko će to da bude.

Za sada sam u uličnim borbama. Na semaforu. I za to da ne povredim bilo čim ljude koji su tako zabavni i istovremeno očajni dok trube onima ispred sebe što ne startuju motor iste sekunde kada se upali žuto, a sve je to zapravo samo zato što se niko nije složio sa životom.

Popiću svoju večernju čašu belog vina na svojoj omiljenoj čardi (vreme je za vino!) pomilovati crnog mačora koji mi najzad prilazi, ali bojažljivo i uzdignutog repa spremnog za beg ili tuču i onda mu ja kažem,pola u šali, pola u zbilji, kao ljubavnik ljubavnici, nemoj da raskidamo više. I znam da će biti sve u redu, jer svet, uprkos svemu,  još sasvim dobro izgleda. Ljudi spavaju. Ljudi vode ljubav. Lavovi u zoološkim vrtovima su mirni. I većina nije poput mene. To je dobro, jer kao i skoro sve nema naročitog smisla.