*Napisao sam roman o ženama i nazvao ga Ženiseja, po uzoru na Odisejeva lutanja među nimfama, Trojica urednika su mi, međutim, rekla da je to naslov za poeziju i da ga promenim. Poslušao sam ih. Ali, ova priča je, verujem, ipak, napokon, zaslužila taj naziv
***.
Javljaju mi se sve
učestalije stare usamljene žene sa zahtevom za prijateljstvo na nekoj od mnogih
društvenih mreža. Pre nego što prihvatim pokušavam da saznam njihove razloge. U
pitanju su strankinje koje ne razumeju naš jezik i, sudeći po fotografijama, pomalo
tužne.
Pogledam još da li imaju
objave, šta je u njima, da li postoji porodičan život, kuća, deca, unuci, pas,
neko staro letovanje ili zimovanje.
Poneke imaju nešto od
toga, ali većina nema nijednu sopstvenu objavu i odbijam ih.
Unam da su sve lažne.
Naročito odbijam ukoliko
u prvim kontaktima pokažu zainteresovanost za mene lično.
Poneke mi šalju pozdrave
ujutro i uveče. Žele mi prijatan i uspešan dan. Ili mirnu noć.
Često mi govore o svojim bolestima
i o svojoj tuzi.
Ne poznajemo se.
Ne želim tu vrstu intime.
Puštam ih neko vreme, a
onda blokiram.
Nijedna se nije žalila.
A i kako bi?
One lukavije, neizbrisane
odmah, sačekaju nekoliko dana ili nedelja a onda mi napišu pismo u kome me obaveštavaju
da su na samrti i da mi to pismo koje upućuju piše njihov verni i dobri advokat
jer ih ni ruke više ne služe.
Posle te rečenice,
prekidam i brišem ih.
Znam šta sledi.
Hoće da mi poklone ogromno
bogatstvo, jer ne žele da tek tako pripadne nezahvalnoj državi ili vladi.
Traže od mene samo brojeve
bankovnog računa na koji da mi prebace novac.
Ponekoj se zahvalim i
kažem da sam veoma bogat čovek i pitam ih kako ja njima mogu da pomognrm.
One, tada, po pravilu odustaju. Traže drugog
jadnog čoveka kome bi ostavile svoje bogatstvo, jer, eto, umiru, natenane, godinama,
gotovo hvalisavo, gotovo srećne što umirući pokazuju milosrđe na daljinu, bezbolno, bez
traga.
Svaka se potpisivala kao
„Vaša“.
Možda je to biblijska
igra sa ženama, mada znam da iza svega stoji muškarac ili banda muškaraca.
Ne znam kako me
pronalaze.
Druge pak imaju savršene
profile, plavu kosu, duge noge, manekenski stas, vrlo su pismene i čovek bi ih,
kako kaže moj drug, sutra ženio bez
mnogo premišljanja.
To su ribe sa
pornografskih sajtova i nude svoje usluge.
Tobože su udaljene samo
sto metara ili sto kilometara. Izgledaju dražesno. One, takođe, ništa ne traže.
Ja sam muškarac njihovih perverznih snova i govore mi na raznim jezicima isto :
Dođi.
To je posao.
Ne veruju da neću ili da bar neko neće.
Muški su popustljivi. Žene su proračunatije, mada kad pređu tačku svog
dostojanstvenog otpora - sve prihvataju.
A one budale koje misle
da će se neko upecati na ponudu za besplatno preuzimanje njihovog kapitala ne
znaju da se preobilje, kako kažu, stara za smrt.
Ali, sve je to ipak samo
tembr ljudskih života i ja ustajem, ošamućen od noćnih slika, pišam, umivam
lice i ruke šumno, hladnom vodom, zatim kuvam kafu sa vrućom vodom iz Ketlera,
jaja na oko, ona najmanja jer su najuksunija i volim tople doručke na crvenimi prugama platnenog stolnjaka... i
pišem kratke priče za duge noći punog Meseca.
Ponekad samo polovinu.
Ponekad samo rečenicu.
Pritom slušam engleski na
bubicu u uhu.
Reči se kupaju u jutru.
Znam, žene me čekaju u
noćnom snu, tačno na vreme. U jedanaest ispred ponoći nudeći mi novi, užasni život
poroka koji, pretpostavljam, kunu kao i
ja.
Ali ja sam mek. Mene uznemiri
čak i rasplinuta aura punog Mesaca nad rekom, uz koju hodam u miomirisu
gradskih fekalija kao i toliki drugi.
Onda šmugnem odatle i
prolazim pored taverne koju je držao moj dobri poznanik Bata zvani Pežo. Prvi strani automobil u gradu a
zatim smrt u američkom kadilaku. U taverni su nove žene u staklu sa brzim pogledima.
Koga će voleti posle?
Нема коментара:
Постави коментар