Neimenovani poznati slikar sa petrovaradinske tvrđave, koji mi je u
pola glasa davao savete, onako kao mimo volje, kao nešto što se podrazumeva; kazao mi je još nešrto, nimalo utešno, da poriv da crtam već sam po sebi nešto znači.
Nisam uspeo da iscedim
nijedni suvislu rečo d njega o crtežima koje sam mu pokazao. U stvari, nisam mu
pokazao direktnno. Zamolio sam svog prijatelja koji održava javni klozet na
najvišem platou pored slikarevog ateljao da mi urami crteže. Dao sam mu sav
potreban materijal i flašicu od litre neke
žestine. Znao sam da će to biti lepak za muve. Slikar je, svakako, video
crteže, ali je sutradan nanovo ćutao.
Poriv.
Ha...naterao me je da
razmišljam o suzdržanosti.
Nikad nisam mogao da
sačuvam komadić čokolade za sutra. Smazao bih sve odjednom. Pojeo bih čak i
sestrin deo, ako nije bila prisutna.
Uvek sam bio talac onoga „sad
ili nikad“.
Znam. Isuviše brzam.
Nisam čovek koji će doći jednog
dana. Možda je to samo Hrist.
Ipak, hteo bih da kažem
urbi et orbi: ja sam tu, samo sada i nikada više.
Kao veliki cirkus iz Italije
ili Belgije ili bilo koje druge lažne države.
Ne, neću da kažem: „Probajte
me“, pa da nosim breme mlade anonimne devojke nedaleko od mog stana koju je na
nekoj društvenoj mreži, navodno, prepoznala baba od sto godina, prepoznala po,
zamisli, veštačkim sisama i crnoj dugoj kosi i, možda, genima majke koja ju je
ostavila ocu radi drugog čoveka, kriminalca, kome je rodila sina a on je, naravno,
tukao i zabranio da viđa ćerku, koja je postala ista ona i na toj društvenoj
mreži postavila svoju fotku na kojoj ima nove grudi mnogo veće od prirodnih te
dopisala poruku: Probaj me.
Nisam verovao u tu priču.
Ni danas ne verujem, premda cenim sloboduomnost žena u biko kom smislu.
Prolazio sam jednom,
docnije, kolima pored kuće u kojoj ista, ako je sudite prema babinom svedočenju,
živi samo zimi, kad promet, kako baba kaže, na moru opadne.
Bilo je kasno jurro. Put
loš. Spora vožnja. U otvorenom dvorištu kuće mlada žena u beli gaćicama i belom
grudnjaku na sprženoj travi pravi mostove svojim telom.
Pomislih kako je u pravu,
jer može sa svojim telom da radi šta hoće, za razliku od nas.
Telo je lišeno tereta
obavezne elokvencije i naučene mudrosti.
I takvo telo ne računa na
nestale ljubavi.
Ne zna za besmislene
ratove koji se upravo vode.
Telo koje nikog ne pita
zašto piješ više nego ranije.
Telo koje ne zna za snove
u kojima su straćene godine ljubavi i smeha i žuči i pokajanja i politika i
odlaska i patnji tobožnjih duša koje su, u stavari, duše konobarica u krčmama
pored prolaznih voda velikih i malih reka uz koje najviše volim da pijem vino.
Vratio sam se.
Menjač kao prvu brzinu
ali dublje.
Položaj za najzad se
desilo nešto neočekivano.
I desilo se: devojka je nestala, iščezla, povukla se, pobegla,okrenula u stranu...
Baba.
Ista. Živa. Sa štapom
kojim crta ništa.
Devojka. Njena kosa možda
pada samo na svoj način. I to je nešto, što bi joj valjalo reći.
Međutim, da li svet do koga
mi je stalo još postoji?
Ili je sve raspršivač
ozona.
Pokušaj da ne
poludim prerano.
Нема коментара:
Постави коментар