MILAN TODOROV: SUŠI

 

 

 

 

Život nije istorija ma koliko to izgledalo tačno i stalno ponavljano kao bezazlena metafora u koju smo bačeni i ne možemo više ništa da učinimo.

Onda te priče o kraju istorije deluju zaista kao kraljev piš na prost puk. Nema početka ni kraja ljudskom lomatanju.

Dok sam hodao mirnom ulicom pored Saborne crkve i zavideo srednje starom uličnom sviraču koji je sa dve zaobljene mlade konobarice iz japanskog restorana sa sušijem sedeo na parkovskoj klupi ispred hrama i ispred suši restorana i hamama u njegovom podrumu sa temperaturom od prijatnih četrdeset stepeni kako su pisali na tablou kraj ulaza, iznenada je naišla kolona ljudi u maršu sa dobošima, upaljenim bakljama koje su gušile oči i onbeležjima komunističke države.

Nisam uspeo da se sklonim. Zaboravih da kažem nosili su natpis Crni ovan i puštali iz pokretnog razglasa neke grobljanski intonirane pesme.

U prvi mah je izgledalo kao da je grad u plamenu. Bilo je tu i mladog i starog sveta. Neke matore žene na visokim štiklama sa utegnutim guzicama mahale su zastavicama propalog sveta komunizma. Znao sam da dolazi nevolja.

Pokušao sam da se izvučem, ali masa me je nosila i našao sam se u neposrednoj blizini zgrade Srpske akademije nauka i umetnosti iz koje je izašao mlad, slabašan čuvar i počeo da jebe majku svima u koloni.

Činilo mi se kao da to gledam na televiziji. Ili da sam već gledao u prošlom životu. Neki unapred napisani scenario na papiru na kome piše da veruju u bolji svet. I odista, odmah su se tu pojavile kamere i neke namrštene crne devojke sa mikrofonima koje su lovile svaku reč protagonista.

Pitao sam se zar je stvarno nekom stalo do ovoga.

Onaj neuspeli gitarista je verovatno zbrisao sa mladuim konobaricama u amam.

Dobro je uradio, pomislih. Koristi gužvu.

Neki mali zdepasti momčić krenuo je, najpre u verbalni a zatim u fizički sukob sa čuvarem Akademije.

Osećao sam se glupo. Pomislih biću svedok. A zastao sam samo da ih gledam kao čovek koji je odavno odustao, kao čovek koji samo zastaje da veže pertle na cipelama od stare kože, ali eto, sada, mora i dalje da, kako to biva ovde, hoda u koloni  (mirno, kao što se ide na streljanje) i da sučestvuje u nečemu što ga nimalo ne inspiriše.

Želeo sam samo da prošetam gradom koji me smiruje, a zatim da se vratim u stan i izležavam ne radeći ništa i ni o čemu ne misleći.

One dobre žene sa očuvanim guzicama sve vreme su ih vrtele ispred, toliko napadno, glave su im bile preblizu jedna drugoj kao sendvičare u istoj ulici a ja sam samo želeo da popijem svoje dve čaše vina i legnem u krevet, bez policije, bez velikog Vođe, bez crvenih zastava, bez objašnjenja.

Kako se to završilo?

Masa je ukrotila živce.

Čuvar srpstva je ušao u svoju kancelariju i telefonirao nekome koji očigledno nije razumevao o čemu ovaj govori jer je lik gestikulirao, crveneo i bledeo kao neonka na izdisaju.

Sve je bilo ljudski u pokušaju da se iskorači u nešto novo.

Svirac je ponovo seo na svoju rasklapajuću stolicu i pipkao žice gitare kao da su dlake neke ribe.

Video sam sve to, jer sam se okrenuo za sto osamdeset stepeni i želeo da još jednom ugledam taj prizor rane tople jeseni u kome zreo čovek i lepe devojčice piju japanski čaj i pričaju nešto bez drame. Za sada. Jer, za nevažne  stvari dao bih skoro sve vreme ovog sveta iako ni tu nema prostog, srećnog kraja.