Frizerka iz salona pokraj
koga prolazim svako veče i njena pomoćnica, obe sa velikim napumpanim usnama i
uvek u uskim zategnutim trenericama bele boje, sede na stolicama ispred radnje,
puše, merkaju i uglavnom se bave ocrnjivanjem sveta u prolazu.
Pored njih prolazi
hiljadu ljudi dnevno. Ti ljudi ne osećaju ništa prema njima, frizerkama. Njihova
perspekktiva je srećno zakovana za istinu da će ljudi uvek imati potrebu da
oblikuju ili skraćuju kosu, da se dopadnu sebi i drugima. One će se udati,
kuvati, imati decu, prati veš, svađati se sa mužem, ponekad ga prevariti i
znati da i on to njoj čini i tako do duboke starosti.
Mislim, možda su zbog
toga, te izvesnosti, na neki način srećne. Ako ne srećne, a ono spokojnije od
mnogih.
Posao im, čini se, dosta traljavo ide, ali još
se drže u gnezdu pored plavog salona u kome sam se nekada, dok sam bio radijski
novinar, redovno šišao. Tada nisam razmišljao o njihovom poslu, premda je
trebalo, jer moj deda je bio berberin i u Čigagu je stekao licencu za barberi
najstora i brijao je Crnce koji su radili u obližnjoj čeličani i moja baba ga
je molila da jednom recne obraz nekom crnom radniku da vidi da li mu je i krv
crna. Deda je to učinio. Crnac se trgao. Iz obraza je potekla crvena krv.
Baba se čudila. Čudila se kao one dve devojke frizerke, jer ljudi i žene misle
da mogu da prepoznaju ljude po fizičkom izgledu ili po ponašanju ili po ko zna
čemu. Ali, ljudi se vešto kamufliraju, često i ne znajući da liče na one kojima
se čude, a sve samo da bi opstali.
Tu skoro čitao sam o tome
kako se okamenjeni fosili stari milionima godina, u suštini pretvaraju da su
mrtvi i da je, sasvim izvesno da će okamenjeni morski crvi jednog lepog dana
oživeti.
A moj nepoznati saputnik
u istraživanju Marsa, koji me sve više okupira još nejasnom istorijom mogućeg
života, objavjuje Nasine fotografije na kjima se fokusira isključivo na
stenovite elemente koji liče na tehničke stvari, korodirale, pretvorene u jedva
održivi mineral posle milijarde vekova triunjenja sopstvene istorije, tako da
pretpostavku budućeg života sadašnjih frizerku bi trebalo uzeti sa velikom
rezervom.
Moje lepe, bedrasto
rasipne frizerke, sede u lošoj svetlosti grada na stolicama. Između je drveni
stočić sa svežim voćem i čude se onim atraktivnim i neobičnim ženama i
muškarcima koji izlaze iz svojih skupih automobila raznih registracija. Devojke
imaju prekratke suknje.Muškarci su, uglavnom, pregojeni i ćelavi, na šta male
frizerke zabrinute za svoj posao još žešće vrte glavom.
One, možda, nikada neće
razumeti ljude izvan svog socijalnog fokusa. Ali, one su divne. Potpuno
neinficirane. Izdajnički vrat kod žena im je još svež, ispeglan i čist kao beli
ubrus na stolicama za šišanje. Ali, dupe je pomalo izdajničko. I pune noge. I
one su spremne da ih izdaju. Te noge koje ih uskoro neće zasluživati.
Zbog toga sve više puše,
ne znajući da je pušenje gora stvar od usamljenosti koja prethodi svakoj smrti.
A dotle... grad prolazi.
Za sada , ovo su ipak dani
spokoja. Dani mrtvih i dani živih. Početak novembra, kada čarolija zelenih
krošnji u parku u blizini nestaje list po list.
Frizerke se, može biti i
zbog toga, sve manje rugaju starim ženama koje se oblače neodgovarajuće za svoje
godine oblače.
Lepe frizerke sede na
ulici koja pripada staroj generaciji. Nekad je tu bilo šetalište zaljubljenih.
I one znaju da se sve izmenilo
i da se nijedna ljubav ni njima ni starijima od njih neće vratiti iz prošlosti.
Tromo premeštaju butinu s
butine, ali se osećaju neželjeno, kao da im je nešto važno pobeglo daleko u
budućnost i kad one tamo stignu, ako uopšte stignu, toga vrlo verovatno ni tamo
neće biti.
Malo je potrebno da
ukrote zavist, ljubomoru i bespotrebni strah da će za njih, koje sede i samo posmatraju
prolazak sveta, biti kasno, ali te dolazeće menopauze, te ostipacije, ti padovi
hormona, ti strahovi od mamografa i sistematskih pregleda...njihov svet drže u
krleci poput ulovljene ptice.
One još misle na drugu
polovinu sveta. One vide Rusa, njegovo dete i njegovu plavu nežnu ženu.
Ima dugu cvetnu haljinu,
laku, koja joj prikazuje rascep među nogama, jer ima tesne gaćice.
Kako je nije sramota,
kažu, a njihovi parnjaci tamo daleko ginu.
Onda jedne večeri odlučim
da im postanem mušterija.
Dlake na glavi su pristojne
veličine.
„Da li želite da vam
skratimo obrve?“
„Skratite“, kažem stisnut
u beloj ljujajućoj stolici, „želeo bih da sve pokušam još jednom.“
„Ko ne bi?“, kaže ona
starija i deblja i sa malo mutnim očima i trlja se bedrom o moj lakat ili nogu koja se lagano ljulja u stolici dok svetlo spolja nestaje.
Нема коментара:
Постави коментар