MILAN TODOROV: SO

 

Ljudskost je pomalo sebična jer se svako rodi sa porcijom straha koju mora da pokusa. Kad tad.

Primećujem da sve mlade žene imaju lepe zube. One su svoj strah od zubara odmah potrošile za razliku od nas,  starije generacije, koja ga je čuvala ne želeći da se suoči sa mrgodnim zubarkama i njihovim koketnim pomoćnicama koje su svoju lepotu učinile hladnom za sve osim za stare ljubavnike, te pretrpele brodolome docnije, ali to je druga priča, ili ipak ista priča o kusanju straha iz genetske posude za kasniji jalovi mir.

Sin mog zubara je vozeći motorcikl obesno na pešačkom prelazu ubio mog prvog komšiju i to nije biio razlog za strah od zubara, ali ja nisam išao  čak i kad mi je daljna rođaka, ljubavnica mog ujaka govorila da mi neće dati svoju ćerku za ženu ako ne ispravim jedan mali krivo izrasli zub u gornjoj vilici.

Večeras, pak, spazih ženu u letnjim čizmama i izrezanoj haljini koja joj je otkrivala butine maltene do bedara, sa starijim likom u crveniom patikama; zategnut čova, sa plavom košuljom i sedim rpošnim dlakama  na prsima. Njegova žena me pogleda i ja videh da ima loše, krnje zube. Sve drugo, rekao bih, bilo je, sasvim u skladu sa godinama, čak mladoliko i na neki način emotivno podsticajno.

Pomislih, gde je i kako ona potrošila svoj strah?

I šta se to dešava sa mnom.

Vučem tu glupu traumu sa zubima od detinjstva.

Naravno da nisam oženio ćerku ljubavnice mog užasno posesivnog ujaka.

Nekoliko večeri su roditelji pokušavali da nas zbliže.

Sećam se da su nas ostavljali same u kuhinji u kojoj smo jeli barena jaja tako što bismo olupali ljusku samo malo u vrhu a zatim jaja solili previše i jeli njihovu unutrašnjost kašikicom za kafu.

Ona je bila fina, lepa, crna devojčica, sasvim prirodna i okrenuta nekim drugim mladićima a ne meni.

A umeće voljenja zavisi od obe strane.

I tako je stvar sa orođavanjem sa širom, mađarskom familijom, sa starim kapitalima ponetim još iz Prizrena pod Arsenijem Čarnojevićem i doneto do Sent Andreje propadalo svakog vikenda.

Zanimljivo je da dok smo jeli ona jaja uopšte nismo razgovarali.

Kad bimo pojeli sva barena jaja, sedeli bismo na velikim barskim stolicama u slabo osvetljenoj trpezariji i posmatrali riibice u akvarijumu.

Akvarijum je bio najsvetliji u toj prostoriji.

Posle, posle mnogo godina se ta devojčica udala za tipa koji je bio sušta suprotnost meni.

Ponekad bismo se sreli i osećao sam laku mržnju između nas, ali i neiskazanu potrebu da se detaljno upoznamo.

Jednog zimskog dana, kada smo oboje propali na političko poslovnom planu, nenajvljeno ja rano izjutra pozvonio na moja vrata. Bio sam bunovan. Nisam znao razlog posete. Osim toga, žena mi se oporavljala od neke duge bolesti i ležala je u dnevnoj sobi ispred televizora na kome je birala samo kanale o divljim životinjama, o Africi, pustinjama i načinima preživljavanja u ledenim zonama Antarktika.

Da joj ne smetamo, smestio sam ga u kuhinju, odnosno trpezariju i ponudio kafom. Otišao sam do šporeta, sunuo vodu u veliku čezvu, kad je provrila dodao sam ne dve nego četiri kašikice (one!) kafe i zatim kad se pena digla nasuo nešto iz jedne od malih crvenih posuda u kojima smo čuvali, baš ovim redom: so, šećer, alevu papriku i biber.

Greškom, koju pripisujem ranom ustajanju u naše kafe sipao sam so.

On je, kad se kafa ohladila, gutnuo malo slane kafe, lako se trznuo a zatim kao da ništa nije bilo popio nadušak ostatak.

Odlična, rekao je.

A, da. Pitao me je još  za savet čime da se bavi posle političke propasti. Dodao je da ima nešto novca u šteku. Znao sam da je to novac moje nesuđene Srpkinje iz Sent Andreje.

Gledao sam ga duže nego što bi trebalo.

Bili smo sada braća.

U tom trenutku ili tako u neko vreme počeo je da pada sitan, ledeni sneg. Bio je savršeno beo. Zubati sneg.

U susednoj sobi moja žena je gledala safari.

Njegova žena, sa lepim belim zubima...ha, ne znam šta je gedala.

Prozori su bili dobro zatvoreni.