Niko vas tome ne uči.
Uvek postoje te male izdaje. Voliš životinje, ali jedeš njihovo meso i posle
tvoj znoj poprimi miris životinje čije si meso pojeo. Ponekad, pak, sve to je eksentričnost.
A vrlo često i osećaj ugroženosti. Uzmi i nosi.
Bukovski je pisao o
ljubavi prema starim polovnim automobilima i načinima na koji nas izneveravaju,
a mi ih volimo.
Mene upravo jedan takav
vara sa svetom bivših vlasnika. Zaključao je paljenje i mogu da ga pkorenem, uz
sve punjenje akumulatora, migoljenje kvačila i menjača, tek posle petnaest
minuta grickanja usana i još nečega što ne znam, ali osećam da se troši kao
sajla, kao sapun, kao svetlo na kraju tunela koje žmirka dok iz grada bežim u
svoju hižu na obronku male panonske planinice.
Da li će me izdati?
Ne motor.
Ne brisač na zadnjem
staklu?
Ne, filter za ovo i ono.
Čoveka izda nešto
neočekivano i onda, ne odmah, ali vrlo brzo shvati da je bol minula, bez
sedativa, bez alkohola, bez morfijuma.
U redu, žena ode za ili
sa drugim. Uostalom, sve varke su ono što se u fudbalu zove varke telom. Ostale
varke su često devetnaestovekovni flert, kao uteha i potvrda postojanja u oku drugog bića.
Filip, tako ću ga zvati,
je u ono ratno doba otišao u neki nemački grad. Zvaću ga Minhenom,
mada je možda bio Keln ili zapadni Berlin. Poneo je sa sobom pištolj marke Zastava, ne
znam sad koji kalibar. Uglavnom, to je najopasnija stvar koju čovek može da
uradi pri prelasku iz zemnlje u ratu u zemlju koja podržava rat protiv zemlje
iz koje dolazi.
Ne znam da li je to
vernost grudi ili ko zna čemu.
Ne znam ništa jer u to
vreme nigde nije bilo mudrosti.
Uglavnom, moj prijatelj Filip
je, sklon ženama i žestini, jedno veče zaseo u nekom baru koji je imao podijum
i pevačicu koja se povremeno uvijala oko sjajne prohromske šipke. Mogu tome
dovde da svedočim, jer bio sam i ja tamo. Za posle ne odgovaram. Žena oko šipke
nije bila u prvoj mladosti. Videle su joj se izdajničke žile oko prepona. Imala
je crne hulahopke na kockice i jednu rasderanu žicu koja je, kako je veče
odicalo, sve više klizila ka peti. Ali, bila je zaista hrabra i delovala kao
osoba koju su ostavili da konačno izvetri kao što to biva sa lepoticama koje
istisnu klinke od šesnaest ili, kažu, trinaest i po godina, u tom poslu.
Tek sada, dok ovo pišem
kao spomenar prevarnom dobu, znam da je Filip uočio njenu ranjivu zrelost i naručivao je piće i njoj i sebi preterano revnosno. Njoj svako malo, a sebi
svako drugo.
Ponekad mu se činilo da
ga ona želi, a ponekad ne. Ali, sedeti u baru daleko od rata sa pištoljem
sakrivenom u gaćama iza trtice je dobar osećaj u vreme kada je sreća samo imati
nekog još živog, vedrog, veselog i nekog ko se ne boji usamljenih ludaka jer je
i ona usamljena ptica, luda životinjica i ne zna da li će sve to što radi radi
golog preživljavanja ponavljati dok se ne dogodi neka nesreća, jer svi smo
znali za krhkost onog što zovemo nada.
Popio sam još jednu čašu
vina, tada sam pio samo vino što smatram savršenim lakim opijatom za teranje
dalje. Zatim sam rekao Filipu da idem u hotel a on kad dođe, dobrodošao je. Delili
smo sobu, radi uštede na dnevnicama.
Izašao sam napolje. Zvuk
noći u nepoznatom i velikom nemačkom gradu je bio dobar. Budio je želju. Ali,
trebalo je napraviti pogodbu sa svojim bivšim i budućim životom a ja nisam bio
spreman za taj račun i odgegao sam se u sobu na trećem spratu nekog uskog oker
hotela sa pultom na ulazu na kome nije bilo nikoga tako da sam ključ sobe uzeo
lično i poluobučen zaspao popreko na dvojnom krevetu znajući da će Filip, moj
poslovni kolega, ako uopšte dođe, doći
tek sutradan oko podneva.
Prevario sam se.
Došao je pre zore. Mislim
da je bilo oko tri posle ponoći. Odmah mi je rekao da ujutro rano moramo da napustimo
hotel. Pritom mi je pokazao svežanj novčanica.
Bilo je to zaista mnogo
novca.
Otkut ti -pitao sam.
Palo s neba, rekao je i u
svemu tome kako je to kazao i gestu i lakom znoju koji je širio, znoju
pomešanim sa jeftinim damskim parfemom, mogao sam da pretpostavim o čemu se radi.
Bila je sjajna, rekao je,
ali umorna. Ne boj se, ništa nije bilo dramatično a ja mislim ni kvarno. Možda
njen šešir.
Šešir?
Da, bila je sasvim gola
ali je insistirala da na glavi ima taj smešni crveni šešir.
Viđao sam žene sa šeširima
i mislio ako je ovo vrhunac onoga što žele onda smo mi, muškarci, gotovi.
Ne, nije bio vrhunac,
rekao je. Bila je svesna sebe. To su te žene sa tvrdim bradama muškaraca a
telom boiginja.
Pitao sam je zašto je
odlučila da posle teške noćne smene ode u svoju sobu sa mnom?
I, šta ti je rekla?
Zamisli, rekla je, zato
što ni ti nisi svetac.
Pomilovao sam je po crnoj
kosi, jer skinula je plavu periku.
Sestro, rekao sam i ...znaš šta je bilodalje.
Neka muva je kružila oko
plafonjerke. Ugasio sam je.
Posle, ja sam kao i uvek,
pušio svoju cigaru a ona je, po izlasku iz kupatila, istog trena zaspala.
Obukao sam se, otvorio
njenu crvenu tašnicu, ispraznio joj novčanik i izašao.
Mislim da sam uradio
stvar koju je očekivala da uradim i da se sve vreme pretvarala da spava.
Sutradan ujutro smo se
odjavili na recepciji. Neka starija siva žena sa debelim oknima naočara. Nije
prozborila sa nama ni reč.
Otišli smo na prvu
benzinsku pumpu, napunili rezervoar do kraja i jezdili nekim autobanima, sećam
se, obilazeći kolonu nemačkih tenkova dugu bar deset kilometara.
Nisam ga osuđivao.
Bilo je to vreme kada je
biti poslušan i lojalan, dakle biti kao većina, značilo pristati na finito,
zauvek.
Na pola puta, rekao mi je lupivši se po čelu:
Jebote, zaboravio sam Zastavu ispod njenog jastuka!
Нема коментара:
Постави коментар