Bilo kad, ujutro ili
uveče, ponekad čak i u podne po omorini, nikad, baš nikad ne srećem nekog od
starih poznanika.
Sećam se davne priče o
amazonskom plemenu koje je sačuvalo
život tako što su svi ušli u neko jezero, zagnjurili se u njegovu mutnu vodu i
disali na trsku dok opasnost od zavojevača nije prošla.
To smo sada mi. Preživeli
plemenici. Ponekad mislim da sam u gostima u sopstvenom životu.
Mi smo hodočasnici novog, nepoznatog grada.
Posmatrači onogo što ne nalazimo. Beda okolo. Kao da su jahači apokalipse
marljivo trenurali na nama.
Neki izgububljeni lik je
u otvoru izgorelog lokala u trgovačkoj ulici. Još se video trag užasnog požara.
Čitao sam o tome u novinama. Niko nije nastradao, ali je požar, kako su
sumnjali, bio namešten da bi se na tom mestu otvorio prostor za novu
višespratnicu.
Međutim, za sada se ništa
nije dešavalo. Stari spaljeni svet, za kojim, uostalom, ne žalim ni malčice,
još je bio tu. Gavranast, zgomilan, nejasan i beskućnik na pragu tog palikućnog
doma i novog sveta u koji nije pristao.
Ne dajem novac
prosjacima. Smatram to medveđom uslugom. Uglavnim je reč o flegmatičnim
pijancima.
Međutim, ovaj je delovao
potpuno nezainteresovano za svet koji prolazi. To mi se svidelo. U gradu skoro
svako veče viđam sjajne ulične muzičare, ali bez talenta za biznis. Dok
prolazim pored njih gotovo posesivno zure u mene, umesto da budu malo tiši,
malo smireniji, malo posvećeniji sebi i svojoj umetnosti, bez tako jakog
interesnog pogleda.
Bezlični, koji mi je
privikao pažnju, skutrio se u kamenom stepeništi, slabo obučen, prekriven
tankim pocepanim prljavim vojničkim ćebetom.
Prošao sam pored njega. Zuazimao
je mali prostor. Kao nekakv akvarijum
nesreće. Njegovo lice je bilo crno kao lice nekog ko je izložen paćenju na
jakom suncu.
Pomislio sam na svoje
lice ispečeno pored kazana za rakiju.
Oktober fest.
Moj šnaps fest.
Setio sam se u vezi sa
tim i svog poznanika, starog varioca koji mi je pričao da ga policija
zaustavlja redovno i nateruje da duva u onu odvratnu tubu za merenje alkohola
zvanu dreger, jer zbog crvenila u licu posle varenja, misle da je pijan.
Radenici su uvek bili
sumnjivi.
Neekoliko stotina metara dalje pronsšao sam minijaturni butik mobilnih telefona i zvrckalica uz njih.
Ušao sam, razgledao. Cene kao cene danas.
Kupio sam ipak slušalicu
za jedno uho.
Bila je jeftina u odnosu
na ostale.
Ali, meni je jedno uho
dovoljno.Kao jedno srce.
Drugim uhom ili srcem slušam
svet koji mi nije naročito zanimljiv.
Pomoću te nove, crne slušalice,
zvane bubice, stao sam da primam nove
glasove. Većinu ne razumem.
Portugalski fado.
Divan glas.
Zamišljam ženu koja ga varira
od tona sladostrašća do očaja.Ima pedeset i sedam godina. Pretpostavljam.
Ne zna gde je.
Zna samo da hoće
sigurnost.
Ali, možda je to vreme
davno prošlo, dušo.
Mi vidimo svetlosti
zvezda koje su umrle pre stotinu miliona godina.
Možda je taj glas u kome
se mešaju očaj neostvarene čežnje, prolaznosti života, žrtvovanja za druge samo
glas nekog ko je istrajao misleći da je njegova posvećenost dovoljna da obeleži
mesto i trenutak u kome je bačen u svet.
A kad si bez ljubavi kao
da si u velikom društvu sa polupraznom čašom iza bine na kojoj sviraju loši
mizičari.
Tip u zgorelom dovratku.
Opet sam naleteo na
njega.
Bio je poput izudaranog gromobrana.
Stanovnik svih ulica.
A šta ako je ulica jedino
mesto za izbegavanje stvarnosti, ulica sa svim tim suvim licima, sa muvama iz
obližnjeg kontejnera, sa pogrešnom stranom ploče?
Znam da je to sada smešno
pitanje.
Da li zna da će ga loša
prognoza za noć odvesti u sirotinjski dom, a odatle na groblje?
A možda, što da ne, možda
ustane ujutro, malo ošamućen i koricu hleba koju mu je neko ubacio u kartonsku
kutiju podeli sa gladnom uličnom mačkom?
Prošao sam ga opeti zatim
se vratio. Prethodno sam u novčaniku odvojio pet papirnih desetonirki i ubacio
mu u kutiju.
Bio sam zadovoljan, isključivo
zbog toga što me lik nije ni pogledao, nije rekao ni hvala. Samo je novac uzeo
u šaku, stavio ga u džep, zatim izvadio i ćušnuo u malu kartonsku kutiju pored
nogu i promrsio:
Ko te jebe?!
Нема коментара:
Постави коментар