MILAN HADŽI TODOROV: AKO NE NAUČIŠ DA GUBIŠ

 

Hteo sam da joj kažem upravo to

Ali ona je već iščezla u gomili

Ne bih je prepoznao

Ni da sam je video

Učinilo mi se da sam je video

Pomislih.

Međutim oveća ukrasna

Papirna vrećica

Ljubičaste boje

Ostala je na klupi

Dok je ona smejući se glasno

Perjala niz bulevar

Posle apoteke

I bilo je u tom devojačkom

Smehu

Naročito posle apoteke

Još nepreobučene

Bezrazložne radosti

Koja se ne može

Podeliti na dva smeha

Nego je samo jedan

Koji pokazuje

Da se ona sada nalazi

U stvarnom

A posle će ići kroz

Razna

Gola godišnja doba

I tako će utabavati

Put kroz muku ljubav i

Veselje

I strepnje i mržnju.

A zaboravljena kartonska vrećica?

Ko zna da li je u njoj i bilo

Čega drugog

Osim da me postidi

Da me podseti

Da je svaki nauk

Neuhvatljiva materija

Stvar sopstvenog disanja

Bez voljnog procesa

Mikro život

Najjači.