MILAN TODOROV: SMOKVA

 

Ne postoji lek protiv smrti. Starost je infektivna bolest i prenosi se blizinom obolelog. Zato moram da radim.Ne mislim da ću se izlečiti, možda samo privremeno zalečiti, ali i to je nešto, jer život i nije ništa drugo nego odlaganje smrti.

Ovih dana orezao sam grane stare smokve da bih oslobodio mali cvetni vrt ispred kuće. Bila je to smokva bolja od one iz Biblije, jer ova je rađala nenadmašno. Uspevao bih da leti skupim i do sto pedeset kilograma smokava sa njenog ogromnog stabla. Rezidba je trajala nekoliko dana. Radio sam sve malom ručnom testerom. Moj trud je nagrađen. Osećao sam se čvršće u svojoj koži. Ne želim da živim na selu. To, nikako. Ali, želim da živim sa prirodom. Kad sam orezao osnovne debele grane, pozvao sam prijatelja sa motornom testerom da ih iseče na manje komade koji će dobro doći za pečenje rakije od smokve. Nadam se tome. Smokva je otezana po svim stručnim merilama u formi otvorene šake ka nebu. Ipak je to sveto drvo koje je i Isus često pominjao. Kad sam raščistio krupnije i sitnije granje pojavilo se nešto divno.Ispod krupnih natrulih listova smokve koje namerno nisam skupio jesenas, pojavio se čitav mali svet glista, bubica i crva. Počistio sam trulo lisje, jer je zima na izmaku i ta mala stvorenja, koja su svojim filigranskim radim učinila da zemlja bude rastresitija i dobija više kiseonika, moći će sada da se snađu i bez opalog lišća.

Bio sam srećan. Našao sam mir, ma koliko on bio kratkog daha. Osećao sam da radim pravu stvar u pravo vreme.
Smokva.

Simbol ženske čulnosti.

Prsti smokve su se pružali ka Bogu, koji ne odgovara.

Drveće umire, bilje umire, godine umiru. To je Božja bašta, kako su govorile babe popovima nagoveštujući svoj odlazak iz sveta u taj večni vrt.

Ovih dana ranog proleća je opasno živeti. Bolničke statistike pokazuju da najviše ljudi umire u proleće.

Dok sam sređivao zemlju oko smokve mislio sam o tome; o njenom večnom životu za razliku od našeg sklonog truleži.

A, da...

Jednom sam ručao

Sa tipom koji je

Ubijao ljude

Tada to nisam znao

Kao što nisam znao

Da će ga zbog toga

Jednog dana ubiti

Jeli smo ribu

Pili belo vino

On je jeo malo

I pio je malo

Sve je bilo sasvim

Obično

Do tada nikada nisam

Upoznao nekoga ko je ubio

Kao ni nekoga za koga bih

Garantovao da nije ubio

Dobro i zlo su bili poređani

U mojoj fijoci

Bez ideje o preimućstvu

Ravnodušnosti nad njima

Pojeli smo ribu

Salatu i kolač odveć sladak

I sve je bilo kako treba

Ja sam živeo svoj život

On je živeo svoj život

Nismo govorili mnogo

...

Očistio sam vrt od svega umrlog. Zeleni vrhovi lala i zumbula i ko zna čega još već proviruju iz zemlje i sunce se više ne krije. Ono nema ništa sa nama. Naše predstave o dužini života su linija na dlanu.

...

Na rastanku smo se

Rukovali

Pamtim njegovu ruku

I danas

Bila je to mala ruka

Mekog dlana ruka

Koja je ubijala.