Stojao sam u redu ispred
menjačnice u centru grada. Ne pamtim kako se zove. Možda Eldorado ili tako
nekako smešno. Trebalo je da promenim dinare za evre. Ispred mene je neka
mršava crnokosa žena sa detetom u kolicima nešto dugo petljala na staklenom
pultu. Posle se okrenula da pođe, pa se opet vratila. Devojka naduvanih usana i
zrelih godina koja je radila na menjačkim poslovima je uveravala da je sve u
redu i da joj je tačno vratila kusur.
Ne znam koliko je menjala.
Mislim, to nije moja stvar. Zapazio sam blagajnicu već ranije. Bila je mrzovoljna,
bleda, tajanstvena. Ne znam zašto sam sve vreme imao utisak da je Ruskinja, da
mrzi to što radi i da, normalno, mrzi i mene koji povremeno neki novac promenim
za neki novac.
Kad je žena sa detetom
najzad napustila šalter primetio sam debelog bradonju komotno nalakćenog na
stub uz menjačnicu kako nešto čeka. Blagajnica sa napupelim usnama ga je
pozvala prstom. U ruci je držala pravouganu zlatnu polugu i nešto ga upitala.
„Zlato je provereno“,
rekao je debeli mekim vojvođanskim vokalima za koga sam zbog brade mislio da je
migrant. „Kupljeno je u Beču. Tamo sam živeo petnaest godina.“
„Dajte mi ličnu kartu“.
Debeli je dao.
„Vaše ime je Stanoje a
prezime Kral?“
„Da“, rekao je debeli. „Kral
je prezime moje bivše žene.“
„I vaše.“
„Zadržao sam ga. U Beču
je s tim prezimenom lakše.“
Usnata menjačka
službenica nije ni trepnula. Pružila mu je neki blok sa indigom.
„Potpišite da zlato nije
ukradeno i da ne potiče iz dobiti od nezakonitih radnji.“
Debeli je ladno potpisao.
Ustala je i otišla do crne
zavese koju je razmakla a zatim iz njene
mračne dubine izvadila mali sef i u njega pohranila zlatnu polugu. Ta žuta
poluga je ličila na medalju za hrabrost, samo malo više geometrijsku hrabrost.
Hrabrost novog vremena.
Ruskinja se vratila, sela
u svoju crnu foteljicu na ljuljanje da bi mu izbrojala lep svežanj novčanica.
Najzad sam stojao pred
njom.
Gledala me je, kao i
uvek, sa podignutim obrvama.
„Da li imate dve stotine
evra? Hteo bih da ih kupim.“
„Dve stotine?!“,
nasmejala se. „To je za nas sitnica. Kakvo
pitanje!“
Postoje te osobe koje uvek,
ali baš uvek pokušavaju da vam stvore osećaj krivice apsolutno bezrazložno.
Obično to rade tako što na vaše pitanje odgovaraju pitanjem.
„Dešavalo se da nemate“,
rekoh.
Znao sam da se seća kada
mi je to odgovorila prilikom poslednjeg pokušaja transakcije.
Ustala je i otišla do
crne zavese u kojoj su se nalazili vredni predmeti u toj dnevno noćnoj zalagaonici.
Pritom se uspravila na vršne prste i lakim, brzim potezom povukla uaske crne
helanke nagore.
Znala je da sam to uočio.
Vratila se odmah, veselo.
„Šalila sam se“, rekla
je. „Svaki dan gledam toliko novca da mi se gadi.“
Bilo je to pomalo
neprilično za osobu koja je dotle hladni menjački posao obavljala ledenog
izraza.
Ali, pomislio sam, svakoj
osobi ponekad dođe neki lom u glavi ili srcu ili u svemu tome, obično
neuhvatljivom.
Gledao sam njene nabubtrele
usne dok je moj novac prebrojavala ručno a zatim u mašini.
Koliko ima godina?
Koliko iskustva?
Šta je dovelo ovde? Na
ovo mesto na kome ne zna gde je.
Ona je žena. Svakako
željna opipljivosti umesto tog života sa proveravanjem tuđeg zlata i odlascima
iza crne zavese.
Ali, možda je obrnuto.Možda
ona upravo insistiranjem na svojoj vrlo negovanoj lepoti pokušava da pređe most,
nevidljiv i nepostojeći, most između neobaveznih pojedinosti i prikrivene
mogućnosti ljubavnog odnosa u zemlji ko zna kojoj, pa makar ta mogućnost
predstavljala samo zamišljeni događaj između stakla koje je deli od ostatka
sveta i, na kraju, mene?
Нема коментара:
Постави коментар