MILAN TODOROV: STAKLENA PATKA

Video sam tu devojku, krupnu, ružnu i obesnu kako kagano hoda po megamerketu sa upravo načetom čokoladom u zubima.Hodala je mirno, gotovo vesela i stavljala neke stvarčice u korpu a u usta trpala keks, pivo i ko zna šta još.

Ne znam čemu služe te tobožnje kamere po radnjama, ali očigledno je da niko nije reagovao, jer je cura nastavila, koliko sam usput, odlazeći slučajno u iosto večernje vreme u tu prodavnicu zapažao.

Odmah da kažem, nisam imao ništa protiv. Ti megamarketi su nas opljačkali samo na suptilniji način, tako da je riba poput Robin Huda pljačkala bogate i davala, ne siromašnima, nego sebi.

„Postoje ti ljudi koji se tako namiruju. Neke smo uhvatili, ali većinu ne“, rekao mi je prijatelj koji je radio u jednom takvom gigamarketu. „Imaju metode varanja. Ukucaju šifru sa manjom cenom i idu na elektronsku kasu i rade tako neke neverovatne stvari. Ali, svi mi to radimo.“

„Svi?“

„Donekle.“

„Gule etikete?“

„Gule. Stave palac na vagu pa štampaju proizvod koji je teži kao lakši. Ludilo. To će sve jednog dana da izgori.“

I izgorelo je, zbog neispravnih elektrilčnih instalacija, kako je utvrdila policija.

„Preselio sam se u drugi market, ali žalim za tim zapaljenim. Nešto je bilo tu. Nešto kao tragovi pravog života koji se bori, upinje i koga niko ne može da pobedi. Ovde, u novom, sve je drugalčije. Elektronske kase mere, proučavaju, nema prevare, nema igre koju možeš da smisliš samo da bi te održala u prividnom, ali ipak kakvom takvom osećanju da si slobodan da uradiš šta hoćeš.“

Posle nekoliko dana video sam onu kleptomanku kako proba satove u nekoj juvelirnici u velikom šoping molu.

„Pokaži mi je.“

I ukazala se prilika. Išao je da uplati neki gradski porez, ja sam se našao pored njega a kradljivica, sada, moram da priznam , prilično ulepšana, u miniću, ofarbane kose u plavo i dugo ravno, očešala se o nas.

Ne znam šta je posle bilo.

Znao sam da ima običaj da se hvali svojim uspesima kod žena, ali ovo ipak nisam očekivao.

„Pala je“, poručio mi je.

„Sviđa ti se?“
Znao sam da se ne snalazi među ljudima i sve to sa novom ženskom mi je bilo dodatak haotičnoj slici o njemu.

Ali, pitao sam se, zašto me to uopšte interesuje.

Ja plaćam uredno svoje račune.Ponekad čak i pre roka. Mrzim opomene, kazne, kamate, pretnje.

„Nemoj samo da se zaljubiš“, poručio sam mu.

„Neću, ali ona se izgleda zaljubila u mene.“

Ukapirao sam da je zabrazdio.

Posle nekoliko nedelja došao je do mene.

„Kako Ferida?“

„To joj je lažno ime na Instagramu. Inače, super je. Voli kad je odvedem na zgarište moje prve firme.“

Nisam mogao da shvatim zašto.

„Ljubav na zgarištu...razumeš... Sve je nestalo i nestaće i onda ovo, Bože...“

Bilo mi je teško da sve to razumem. Ljubav koja se razvija na ruševini, telesna a možda i duhovna veza na pepelu. Svetu su potrebne sitne stvari, jer život nije ono što se vidi, nego je život ono ukrasti, pojesti, popiti, udaljiti se od uobičajene predstave o njemu događajima koji nisu ispunjeni biogznačime ali su bar pauza u iluzornosti uređenog sveta.

„Jebi“, rkao sam mu. „Imaćeš čega da se sećaš u staračkom domu dok ti plava debela ženska bude podmetala staklenu patku da pišaš.“

„Ne seri“,odgovorio mi je iz svoje, za sada još, sumnjive telesne prednosti.

Dok ovo zapisujem mislim kako to nije važno naspram života ma kakav da je.