MILAN HADŽI TODOROV: OPASNI STEVAN

 

 

 

    Video sam taj teretni brod

Kako sa brektanjem klizi

Uzvodno od grada

Posmatrao sam ga sa mosta

Koji je bio srušen

U poslednjem ratu

I u prethodnom ratu

I u onom Prvom velikom

Ratu

A brod je klizio po vodi

Kao veliki nož u noći

Osvetljen škrtim svetlima

I zavideo sam tim brodarima

Na životu posle iskrcavanja...

       Da, poznavao sam jednog takvog brodara. Stanovao je u mojoj dečačkoj ulici. U stvari, nisam više bio dečak. Bio sam vrrlo mlad mladić, ako tako sme da se kaže.Mislim da se zvao Stevan. A prezivao se Vilotin. Svi smo ga zvali Opasni Steva.

      Opasni Steva beše uvek pripit i nikog nije gledao u oči. To, sada znam, ne govori ništa loše o njemu. Više je govorilo o našoj građanski već stasaloj sumnjičavosti. 

       U svakom slučaju, Opasnom Stevi se nije moglo mnogo toga zameriti. Boravio bi na brodu tri nedelje a zatim je bio slobodan nedelju dana.

       Stvari sa vremenom uvek treba uzimati sa oprezom. Jer i vreme može da naudi čoveku. Steva je bio u vremenu iumeđu kasnih četrdesetih i ranih pedesetih. To vreme za brzo sazrevajućeg muškarca može da ima posebnu težinu, pomalo lepljivu i on se, ne mogavši da se odupre toj nepoznatoj novoj sili za koju je verovao da je vir koji usisava lađarske duše, opijao teško u priobalnim krčmama. Naravno, da to radi ili je radila većina brodara onih sporih dunavskih dereglija, ali Opasni Steva je imao i muke sa svojim telom koje se sada ponašalo kao u najranijoj mladosti. 

       Svako žensko biće nesvesno okolnosti u kome se on nalazio, nedeljama bez svoje Marice, tvrde Ličanke zaposlene u Gradskom zelenilu na skupljanju opalog lišća u poarkovima, budilo je u njemu želju za dodirom. 

         Možda u tome nema ničeg čudnog. Možda je to samo zbog malo znanog prokletstva tih metalnih grdosija koje plutaju po vodi nekim čudim da bi posle dana i dana neme plovidbe, dodirnule zemlju. Tako da je dodir sa zemljom istvremeno i dodir sa ženom. Jer, žene su stalni pratioci opšteg toka u koji, razume se, spada i tok reka, brodara i tok praznih noći i praznih reči o večnoij sreći i ljubavi.

        Da, onaj teretni brod koji je plovio ispod mosta imao je samo dva svetla. Jedno na krmi, prilično oskudno a drugo na pramcu, malo jače, tako da se lepo videlo kako je sigurnost brodara sasvim nepouzdana stvar, jer na tom skutrenom delu broda beše mali plastični čamac sa malim motorom, vrlo ružan inače, a, kako se kaže, sve za svaki slučaj i za ne daj Bože.

        Upravo  tim SOS čamcem je Opasni Stevan, kad bi njegov šlep bio nakratko lengerisan u priobalju blizu neke krčme, odlazio na piće i tu, po verovanju njegove još opsnije Marice, nalazio žene sačinjene od istog pokvarenig mesa.

        Razume se da bi ta prilično labava pretpostavka lajave Marice bila teško dokaziva da se Opasni Stevan jedne večeri nije vratio kući toliko naheren da je zaboravio da iz plave bluze izvadi ženske gaćice.

         Sa ovim iskustvom ženskih tajni, nevelikim, ipak sam uveren da Opasni Stevan nije bio fetišist. Bio je samo ona duga muška nit koju tkaju usamljenost, strah od starosti i smrti i možda, što da ne, osećaj da svaka nova žena poseduje, malo zamagljen, opšti izgled njegove Opasne Marice.

         Međutim, gaćice ne behu njene i ona je tada prvi put jasno i bez ikakve dilema shvatila da živi sa stranim čovekom koji je video sveta i nije se mirio sa tim da se ovde, život sasvim zaustavlja.

***

         Ubila ga je vrtlarskim makazama, dok je spavao, napravivši vešto rez na njegovom zadriglom vratu kao na mladom stablu pred proleće u nekom urednom gradskom parku.