MILAN TODOROV: ZA 359 STEPENI

 

 Kad je sat na crkvenom tornju u centru grada zazvonio označavajući osam sati uveče, crni muzičar koji je do tada neumorno svirao gitaru i to vrlo dobro jer beše školovan i znao sam ga nekada dok je svirao u orkestru radija u kome sam i ja radio – lako se pridigao i stao da se krsti.

Ljudi su prestali da mu ubacuju papirne novčanice u veliku platnenu torbu kakvu nose sportisti. Torba je bila razvaljena i prilično neurednog izgleda.

Ne znam šta mu je značila ta crkvena pauza. Svirao je pesme koje su govorile o ljubavi. Nikada, doduše, nije pevao o ljubavi. Samo akordi, note, harmonija.

Nikad se, koliko sam znao, nije ženio. Bio je jedan iz armije muškaraca bez žena koji su to veče zaposeli grad. Žena je bilo malo. Hodale su u paru i gledale u stranu.

To je možda sasvim dobro, jer nisu nedostajale.

Međutim, to nije najbitnije u celoj priči. Primetio sam, naime, da su se sve žene kretale u krug. Nije to baš bilo 360 stepeni, ali ko bi merio te njihove kružne plovidbe centralnim gradskim trgom. Da, bilo je tu možda i nešto više od 360 stepeni.

Najzad je nastavio da svira.

Neki došljak, visok koščat sa ogromnim kljunastim nosem sve je snimao kamerom na telefonu i nekoj svojoj ženskoj u daljinin ushićeno govorio:
„Milice, ovaj grad je brutalan. Čim skupomo one pare, kupujemo stan u njemu.“

Nemam ništa protiv, pomislio sam. Došljaci su ionako okupirali grad. Rusi su na svakom koraku. To je odlično. Mešanje gena i kultura je osnov za unutrašnju ravnotežu.

Ženske su i dalje šetale zastajući ponekad pored izloga Intimisimo crvenog veša, grudnjaka, gaćica i korseta sa dva dugmića tamo dole. U izlogu je pisalo da upravo te gaćice ili korset nosi Naomi Kembel ili neka takva svetska riba. Možda su mislile da bi to, u ovom rasparenim svetu, pomoglo da im sledeća veza za muškarciuma ne krene naopako.

Hteo sam da muzičaru ubacim neku novčanicu u torbu, ali se ispostavilo da nemam nijednu papirnu noivčanicu. Samo karticu koja sija, ali ne pomaže.

On se ionako pakovao.

Loš dan.

Put u podstanarsku sobu u koju niko ne ulazi osim njega.

Ženske su i dalje šetale potpuno nezainteresovane, ne znajući kuda će ih to odvesti.

Bio je neki praznik. Svuda su bile zastave i popovi koji su užurbano hodali između kao da kasne na

neki sprovod.

Krakati nosonja je oduševljen vikao u telefon:
Ovo je brutalno.
Pritom se kleo u majku.

Osećao sam se bedno. U poslednje vreme mi ništa ne ide onako kako sam zamišljao.Moguće je da suviše idealizujem svet da bih ga učinio koliko toliko narednim.

Žene bez muškaraca neumorno špartaju gradom. Ko zna šta će od njihovih potpetica ostati kad se sve završi?

Muškarci bez žena su deo istog gradskog života, ali sve deluje drugačije iako nikada nema onog konačnog.

Moj muzičar je spakovao stvari. U torbi je mali ulog novčanica koje su, u suštini, sve lažne.

Muškarci bez žena i žene bez muškaraca lagano odlaze. Njihove senke se sporo vuku niz zidove starih kuća u centru grada.

Upravo sam ovog jutra, doduše beše oko četiri izjutra, čitao kako su arheolozi pronašli  u nekoj postinji crteže na zidovima pećine stare više od osam hiljada godina. Na crtežima su neobjašnjive linije češlja.

Da li je lepota večna?

Koješta.

Shvataš to sa godinama, a grad je možda odista postao brutalan.

Ipak mislim da je to varka provincijskog zanesenjaka.

Grad je sticaj prethodnih okolnosti.

Dok to mislim sa stare tvrđave prašti vatromet. Gradski golubovi uplašeno izleću iz noćnih loža.

Doktrina rata, opet.

I te žene bez muškaraca... to je strašno oličinje prethodnog. I u sebi ima tajnu koju pokušavam da odgonetnem, jer sve se odjednom okrene za 359 stepeni. Onaj jedan stepen je tajanstveni okvir u kome su naše pripovesti koje padaju na našu grešnu dušu.