MILAN TODOROV: KUGLANA

 

     

 Kad sam ušao u tu staru

Kuglanu

Moj podstanar koji mi je

Dugovao kiriju

Sedeo je sa čovekom duge

Sede kose ispred cugova

Za mehaničko vraćanje kugli

A neka dobro držeća žena

Bacala je obojene kugle

Na čišćenje

I bila je u tome veoma dobra

Podstanar je ložio vatru

U maloj bubnjari

Bilo je toplo u toj kuglani

Na kraju moje stare ulice

I zagušljivo

Ali žena je bacala kuglu fenomenalno

Drvene lutke su padale

Poput oker domina

Dok je njen suprug

Zabrinuto vrteo glavom

Izgubiće rekao mi je podstanar

Zato je uznemiren

Dao mi je kiriju

Ruka u ruku

Nisam brojao

Žena je očistila pistu sa keglama

Znaš brate koliko godina ima

Devedeset jednu

A stari

Stari je mlađi

Osamdeset devet

Pokušao sam da izađem

Vrata su se otvarala kontra

Unutra umesto napolje

Izašao sam u mračnu ulicu

Preko puta je vojna radionica

Neispravni topovi

Pokvareni tenkovi

Kamioni spaljenih guma

Kakvo čudesno mesto

Rušenje drvenih lutaka

I rušenje svetova topovima

U Ukrajini

I stara žena koja baca kuglu

Da bi produžila život

Čiji početak i kraj

Nisu nikome jasni.

Mogao bih da pričam o toj staroj zgradi skoro beskonačno.

O igrankama koje su se to održavale, kao i o sjajnim pozorišnim predstavama sa Mirom Banjac, o šaljivim zatvorima, o šamaranju nežnih udavača pred poljskim klozetom u vreme neočekivanih svadbi, o prvom pušenju mog vršnjaka učinjenom u duplim vratima na izlazu iz svečane sale u zadnje dvorište puno đubreta  koje će se jedne noći zapaliti samo od sebe kao što se sve stvari zapale same i sve nestane samo.

Mogao bih da ti ispričam kako je ta mlada mršava devojka iz tih zadnjih vrata posle dobila rak. I kako su nam se pogledi susreli kada su je pustili iz bolnice da umre kod kuće a ona je stalno, sve vreme stajala ili možda sedela uz ulični prozor koji je takođe gledao na tu vojnu radionicu, na njen okrajak koji se punio novim oštećenim oruđima i oružjima za ubijanje.

Da li je mislila o tome?

Da li neko kad oboli od teške bolesti može da pomisli koliko se novca baca na ubijanje umesto da se to upotrebi za nalaženje novih lekova?

Slavica Morageš, da tako se zvala ta devojka na umirućem prozoru.

Nije imala nikog bliskog.

Najbliža njenom prozoru bila je ta vojna radionica u kojoj su popravljali ono što će sve da pokvari. Da ubija.

Slavica.

Pretpostavljam da o tome nije mislila. Bilo joj je važno samo da se smesti u neki prostor gde se niko neće baviti njome i njenom bolešću.

I sad, kad prestajem o tome da mislim jer me još boli, zamišljam tu staru kuglanu u koju sve češće navaćam, kao veliku kartonsku kutiju. U njoj je šaka života. Kad se rastvori, a rastvoriće se, sve što je do tada bilo, naša nadanja, zadovoljstva, naslućivanje... sve će se rasplinuti i iscuriti na sve strane poput kapljica vode čuvane na dlanu najednom izvrnutom.