*Svi likovi i događaji u
ovoj priči su istiniti, osim pisca koji je izmišljen za ovu priliku.
„Vaš sin bi već trebalo
da ima devojku“, rekao je mojoj majci visoki stariji čovek koji je živeo u
našem susedstvu.
Ne znam šta mu je majka
odgovorila.
Upravo sam završio osnovnu
školu i upisao gimnaziju.
Kad mi je majka to rekla
pomislio sam da je matori u pravu i pokušavao sam, koliko sam mogao, da nađem
neku priliku, tačnije pristojnu devojku za ceo život.
Naravno, tada još nism znao
da to ne ide tako. Mnogi moju drugovi su već imali ljubavi svog života, držali
se za ruke, planirali venčanja, išli na ekskurzije kao na bračna putovanja. Delovali
su ozbiljnio i imali neki tajanstveni starateljski osmeh kad bismo se sreli. Meni
je sve to bilo kao nešto što moram, a ne mogu da prevaziđem. Imao bih ponekad
neku curu u nekom dovratku, bila je naravno neodgovarajuća ali je dozvoljavala
da je pipam dok me ne bi zaboleo stomak.
„Dajte mu šansu“, rekao
je majci visoki koščati stari komšija. „ U suprotnom dobićete šonju“.
Majka je možda nešto rekla
u smislu da sam ja od onih tipova koji kasnije sazrevaju ili tako nešto. Ja bar
mislim da mu je to rekla. Možda i nije. Komšija je imao sina stariojeg od mene
pet ili šest godina. Retko sam ga viđao, ali kad bih ga ugledao delovao mi je
isuviše nežno i krhko za momka koji menja devojke kad mu se prohte. Pamtim da
je imao zeleni pogled. Naravno da to nije tačno. Ali, meni je to tako
izgledalo.
Moj otac se nije mešao u
takve razočaravajuće stvari.
Bio je blagajnik celog
života. Pedantan i sračunat. Zbog te činjenice su ga i izabrali za blagajnika
mesnog lovačkog društva. Kad su se lovci vraćali iz lova, on je popisivao šta
je i koliko ko ulovio. Vodio je, svojim kaligrafskim rukopisom, vrlo urednu
evidenciju, koju i danas čuvam negde iza svojih knjiga u starom hrastovom
ormaru.
Šta je ko ulovio?
Da li je to važnije od
svega ostalog, pitao bih se ponekad, dok sam se trudio da nešto i ja najzad
ulovim.
Međutim, to su uglavnom
bile devojke koje sam pratio kući, noću, ne tako kasno, jer su se plašile mraka.
Neke su bile zaista zgodne. U stvari, one koje sam pratio kući bile su toliko
zgodne da je izgledalo da one prate i čuvaju svojom ledenom odbojnom lepotom mene.
Jednom sam, sećam se, pratio
sa neke školske predstave ili igranke u fiskulturnoj sali dve sestre
bliznakinje. Poverio sam im svoju muku i zamolio ih da mi pomognu.
„Ksenija“, rekla je jedna
od njih. „Ja odoh malo ispred vas, a ti mu pomozi“.
I zaista, druga
bliznakinja je otišla ostavljajući nas same. Ksenija je zastala i gledala me
debelo našminkanim podočnjacima, u kratkoj suknji i belim svilenim čarapama.
Stojali smo tako nekoliko
minuta bez reči u dovratku neke stare drvene kapije.
„Šta ti je“, upitala me je
najzad.
„Ništa“, rekao sam.
„Možda ti se ne dopadam“,
pitala je sad već nervozno. „Možda ti se više dopada moja sestra?“
„Ma ne, iste ste.“
Uhvatila me je za ruke i
stavila ih na svoje bokove, koje je potom zaljuljala.
Shvatao sam da treba da
se dogodi nešto, ali nisam bio siguran šta. Uhvatio sam je za dupe. Bilo je
tvrdo, kao u grču.
„Šta ti je, Ksendži“, upitao
sam je. “Nećeš?“
„Šta?“
„Pa to.“
„Možda jednog dana“,
rekla je.
„Ali“ , kazao sam „ ja moram sada“.
Stražnjica joj se još
više stegla. Bila je poput stene.
„Postoji mesto u mom srcu
koje nikad neće biti popunjeno do kraja“, promucala je.
„To si lepo rekla“, rekoh
odvajajući se od nje i nejasne prirode našeg odnosa.
Posle sam je uvrstio u
svoj beskonačni spisak žena koje se ne daju. One, verovao sam žele isto što i
ja, ali zbog nečeg sasvim nejasnog, možda kosmičkog, čuvaju svest o svojoj
nepripadnosti nikome kao svoju malu
ikonu.
Mislio sam šta bi moja dobra
majka, da zna ovu priču, ispričala bolesno radoznalom komšiji.
Da moj ljubavni put ipak
nije bez neke, kakve takve prakse. Naravno, verovao sam da je daleko ispod
prakse njegovog bledo zeenog visokog sina, koji je već studirao pravne nauke i zatim postao sudija koji deli pravdu na život i smrt; da je
to što on radi nešto veliko i važno što se bez zazora i stida, tako
karakterističnog za mene tada, pa i sada, otkriva svima.
Ksendža, nedodirnuta do
kraja, ostala je za ceo moj život pojam o enigmatičnosti žene i njenog tobože
otvorenog duha, a u suštini mere koja drži svet u horizontali, ma koliko ta tačnom merilima lovačkog blagajnika izmerena, mera bila skupocena.
A sin, komšijin sin je,
razume se, na radost, osvajao žensku po žensku da bi najzad, jednog lepog dana
oženio devojku iz mog razreda u gimnaziji, Milenu, kojoj sam gledao pod suknju
i koja je to videla ali nije sklapala noge nego ih je, može biti, baš zbog
nečeg, neutvrdivog, držala raširenim pokazujući svoje već zrele butine dok sam
mislio: zar sve što je preda mnom mora da bude deo mene da bih bio čovek.
Нема коментара:
Постави коментар