„Izdajem prolaznu sobu za mladu studentkinju iz unutrašnjosti sa upotrebom kupatila. Vruća voda subotom. Muške posete nisu dozvoljene.“
Kako sam se smejao takvim
oglasima, a bilo ih je u neko staro vreme kada su gazde vladale tuđim
postojanjem.
Jednom sam izdao
garsonjeru nekoj takvoj mladoj studentkinji. Razume se, soba nije bila prolazna,
kupatilo je bilo slobodno svakog trenutka i nisam se mešao u dolaske muških
posetitelja niti ženskih.
Važno je da svako ima
svoje zidove i da oni budu gluvi.
Studentkinja je prethodno
došla da pogleda garsonjeru. Bila je sa muškarcem srednjih godina koji se predstavio
kao“tata“. Delovao je mlado za tatu, ali šta sam mogao da znam. Ljudi se
ponekad žene vrlo mladi i dobijaju rano decu, iako se deca nikad ne dobijaju
kasno.
Bilo je sve u redu.
Tata je ćerci pomogao da
se smesti i pre odlaska, pozvonio mi na drugi ulaz u kome sam stanovao da bi me
upitao da li može ponekad da i on prenoći u podstanarskoj sobi sa ćerkom,
ukoliko sa poslom u gradu odocni a ne voli da vozi noću do mesta u kome su
stanovali. Policija, rekao je, razunete, zatim, na tim poslovnim dogovorima
uvek se nešto popije, razumete?
Razumeo sam.
Sve je u redu, rekao sam.
Naravno da možete da prespavate tu.
To mi je jedinica, rekao
je.
Glupo je da sad kažem
kako sam odmah posumnjao. Uostalom, ćerka, visoka crvenokosa i vižljasta nimalo
nije ličila na elektro preduzimača koji je bio omalen, dežmekast i imao pogled
koji se zatvara pre nego što ga pogledate u oči.
Prolazili su meseci. Preduzimač
je uredno plaćao kiriju. Prespavao bi kod ćerke otprilike četiri ili pet puta
ili šest...mesečno.
Ništa neobično, dok jednom
slučajno prilazeći pored odškrinutih vrata u rano jutro ne ugledah ih oboje u
istom uskom krevetu.
Bilo me je stid što sam skrenuo
pogled ka unutrašnjosti sobe. Nije me se to ticalo, nimalo. Trudio sam se da
status njihove veze ostane nevidljiv, tačnije nepostojeći. Osim toga, mrzelo me
je da posle svakog podstanara krečim zidove i plaćam ženu da detaljno obriše
sve uglove uključujući i kupatilo.
Ipak, mislio sam o njihovoj
vezi.On je bio stariji od nje dvadesetak godina. To ne mora ništa da znači, jer
čak i naša ortodoksna crkva odobrava brakove ukoliko je razlika između
partnera petnaest godina. Pet godina
razlike, dakle. Tja.
Ovo je samo epizoda u
mnoštvu života, smatrao sam. Zapravo, svi mi imamo bezbroj života. Neki su
javni, ali takvi su, verovah, u manjini. Ostali su epizode sakrivene u
slučajevima ili mogućnostima koje se zovu iskoristi trenutnu situaciju.
Tip je imao novac.
Ona je bila lepa.
Njemu je bilo potrebno da
ima nekog baš takvog, odnosno takvu.
Ona je želela da studitra
i ostane u većem gradu.
On je, shvatio sam, samo
usputna stanica.
Zaboravih da kažem da sam
joj izdao stan sa nameštajem u kome je ležaj, polovni i prilično nesiguran,
svakako igrao značajnu ulogu.
Jedne kasne večeri pozvala me je telefonom i zamolila da siđem jer ima neki
problem.
Sišao sam.
Krevet je bio blizu
raspada. Nije to strašno, rekoh, to je montažni krevet. Potrebno je samo da se letvice
ispod dušeka ponovo vrate u svoja ležišta.
Ali ja to ne znam, rekla
je pitomijim glasom.
Seo sam na krevet i počeo
da pospremam letve. Ona je, beše u pantalona pidžami na crvene cvetove sela
pored mene i pomagala mi.
Popravili smo.
Laku noć.
Laku noć.
Ništa nije bilo. Sitni dodiri kao izgredi života.
Odselila se sledećeg meseca. Tata je glumio bezazlenost. Ali stvari sa svima
nama, njom, njim i najzad sa mnom našle su se na nultoj tački.
Pozvao sam molera da okreči
stan.
Нема коментара:
Постави коментар