Nekada nije bilo tako. Svaka bolest je
bila smrtno opasna. Sećam se kad je otac odveo majku tamo a ona se previjala od
bolova dok nije naišao neki mladi lekar i rekao ocu da ide kući i da je majka
sada njegova briga. Operisao joj je žuč. I sve je bilo, Bogu hvala, dobro.
Ipak, parkiram pored te bolnice
samo da bih prešao most pešice zbog desne noge čije koleno me sve više brine; i
gledao, ponekad, u neki tamni gurač koji, bez zastave na pramcu i bez zastave
na kormilu gura u zaamućenu vodu duboko uronjene barže sa tajanstvenim teretom u neku daleku
uzvodnu zemlju i osetio nešto poput zvuka života koji se kreće.
Pored bolnice, tačnije
iza nje je mala crkva u koju sam svojevremeno odlazio nedeljom. Ne znam zašto.
Možda zbog spokoja koji je pružao taj prostor između bolničkih soba, skalpela, ponegde
crvenih zavoja i tamjanskog mira u hramu molitve u kome su, u zadnjim redovima,
u pidžamama na pruge stajali bolesni regruti i molili se za ozdravljenje.
Uveren sam da su svi
posle toga izlazili okrepljeni i brzo potom išli kućama. Ili ponovo u rat?
Moj auto se, dakle, odmara u senci bolnice
i crkvice. Spokojni odmor koji se nekim čudom prenosi i na mene. Automobil
sasvim sigurno ne zna gde je uprkos svim svojim pametnim senzorima. To je dobar
auto, njegov kompjuter registruje gde je. On ima i GPS tako da lepo iscrtava
lice mesta na kome se nalazi.
Međutim to sa crtanjem je nešto što
dolazi ili ne dolazi iz mentalnog sklopa onog ko crta.
Dan pre toga išao sam da skinem svoje
male crteže izložene u nekoj ušuškanoj galeriji. Bili su tamo možda i predugo.
Ali, sledećeg dana, kako mi je rekao kustos, tu će izlagati slikari zaljubljenici
u slikarstvo. Pokazao mi je jednu, prvu donesenu sliku. Za razliku od mojih
sardinica, kako sam ih zvao, ovaj rad je bio impozantan. Velik oko pola metra
sa metar. Bogatsvo boja. Neka trska, zatim zeleno žuta barska voda, mnogo
lokvanja i neki crkveni toranj u daljini.
Domar, neki dobar meki lik, pitao me
je šta mislim o tome.
Hteo sam da progutam
knedlu. Skoro sam se zadavio ćutanjem.
Najzad rekoh kako verujem da je to
dobro ukoliko autora ispunjava radošću. Samo, dodah, to traži mesece i mesece
rada.
„Ma ne“, reče on. „Oni angažuju podcrtače,
mlade momke i devojke koje im za malo novčane nadoknade slikaju oblake, vodu,
obalu i te stvari“.
Bio
sam zaprepašćem
„ Zar nema razlike u potezu
četke“, pitao sam.
„Nimalo.Sve je isto.“
Vraćajući se preko mosta, sa svojim
skromnim crtežima ispod miške, čuvajući ih brižno od vetra koju tu uvek duva čas odavde
čas odande, sudarih se sa nekom devojkom koja je vozila rolere. Bila je sva u
crnom, samo su joj patike bile crvene kao višnje.
„Izvinite“, reče. „Ja sam kriva. Moje
noge ... A dolazi proleće.“
„U redu je sve“, rekoh. „Ništa
nije bilo“.
Ipak, kao da je sve bilo
epizoda u mogućem, za sada još sakrivenom.
Prešavši most, upalio sam auto,
svetla. Vezao sam pojas, ali dugo nisam mogao da izađem sa parkinga. Neuviđajni
brzi vozači dolazeći iz suprotnog smera, mnogi sa preglasnom muzikom., jako i
jasni iskazivali su svoju prednost mladih muškaraca. Još neranjenih.
Izašao sam tek kada je neka devojka u
sivom folksvagenu zastala i mahnula mi rukom da mogu da se izvučem iz neprilike.
Nisam želeo da mislim o sitnim izgredima
svakodnevlja grada.
O devojci koja je, pisalo
je u novinama, išla na rukama ogradom mosta pre te bolnice i nestala kao što
nestaju polako ali sigurno ljudi krotkog ponašanja.
Dodao sam gas do daske. Audi je poslušno zaurlao. Učinilo mi se da
ljudska rasa bez jakih, gotovo uvek loših strasti, ne može napred.
Ona fina devojka mi je, videh u retrovizoru
njeno belim puderom jako ofarbano lice, pokazala znak kurca prstom.
Mahnuo sam joj, kao zahvalnost za njenu
još sačuvanu bezazlenost uprkos mogućem.
Vozio sam brzo uzbrdo osećajući sve
jaču želju da živim izvan sećanja na rane prošlosti i izvan sveta lakog
svakodnevnog zadovoljstva.
Sva sreća je bila što dolazi proleće.
Odlazak na pecanje ribe plotice. Žar ribe i hladno vino na kraju dana.
Međutim, sve je to isuviše lepo da bi
...
Šta?
Brodovi u noći prolaze ispod mosta
kraj bolnice.
Нема коментара:
Постави коментар