MILAN HADŽI TODOROV: CIPELE OD PRIRODNE KOŽE

 

Zahvalan sam Zapadu. Doneo nam je svakog dana našminkane devojke i mlade žene, opušteni stil oblačenja i ono što je najvažnije sve su ženske postale lepše čak i one koje do sada nisu bile primećivane. Negovanost i perfekcija u izrazu lica, zatim pogledi kojima smelo procenjuju muškarce. Doduše, brzi, ali ipak jasno usmereni. Kao što bi rekao dobri, stari (hm, imao je samo 62 godine kad se upucao) Hemngvej u pariskim pričama: pili smo jeftino a dobro vino i žene su bile sa nama i kad nisu bile s nama, ali sve je bilo nekako tu.

Taj osećaj da se vraća vreme lepote je nešto najlepše i istovremeno na najneočekivanije što doživljavam poslednjih nekoliko godina, a ne očekujem skoro ništa.

Biram nove cipele u šoping molu. Cipele su zaista dobre. Oker koža i deluju neuništivo. Jednom davno, kad sam bio dete ujak iz Mađarske mi je doneo takve, gojzerice. Behu ruske i okovane. jedva sam se vukao u njima, ali godila mi je pomisao da imam jake cipele iz velikog sveta. Koja zabluda!

Kažem mladoj prrodavačici da ću razmisliti. 

„U redu, gospodine“, kaže ona i smeška se kao da zna tipove poput mene.

Zatim odlazim kod svoje frizerke koju još ne umem da protumačim. Ima mali mračni salon u pasažu u centru grada. Zbog toga je ogledalo ispred koga sedam u kožnu fotelju prijateljski raspoloženo prema mom licu.

„Kako ćemo? Hoćete dvojku,jedinicu ili minus jedan, minus dva?“

Shvatio sam da su to dubine kojom električni brijač ophajava moju glavu.

„Jedinicu sa strane, a dvojku gore“, rekoh

Uvek sam se plašio šišanja. Razlog je moje prvo, bolno šišanje u banatskom selu. Poznato je da Banaćani nemaju nikakav osećaj za zanate. Ne oštre makaze, ne oštre sekire, puštaju da sve padne kako hoće, kao mrak, kao moja sve veća ljubav prema tom čestitom pustošenju dok svet, onda i sada, smrdi od ubijanja i recitovanja fraza o pravdi.

Kako bilo da bilo, gazdarica, tako sam zvao frizerku, započela je priču kako joj je sin poginuo vozeći motor i kako nije uspela da vinovnik zločina bude osuđen i tako... zapričavši se zaboravila da promeni veličinu uloška u mašinici.
Kad sam to shvatio bilo je kasno. Oštar rez već mi je prošpartao od čela do temena.

Stvar je bila nepoprvaljiva. Frizerka, inače izbeglica iz Bosne, samo je rekla: „jao“.

Pogledao sam se u onom ogledalu. Izgledao sam odvratno, kao kriminalac tek izašao sa robije.

Platio sam šišanje i dodao napopjnicu. Želeo sam, kao i toliko puta u životu, da se izdignem iznad nevolje, gubitka i poraza.

Izlazeći pomislio sam kako su tuđe priče o gubicima, mada se moj gubitak kose i njen gubitak sina, nisu nikako mogli porediti; ali te priče o gubicima, ti kosovski bojevi naših dana, kao buve koje jedna drugu zovu u svatove.

Da, ta žena ništa nije kriva. Prošla je kroz pakao.

Prolazim pored one fensi prodavnice kožnih cipela.

Mala prodavačica, savršeno negovana, mada ne i zgodna, osmehnula mi se prepoznavši me.

Znam da nijedna stvar na svetu, pogotovo ako dolazi od žena, nije jednoznačna, nego je nešto neutvrdivo.

Odlazim u nedoumici.

Šta je sve to trebalo da znači? Sve to je ušlo u moj život ne mareći za moj raspored obazrivosti. Pomišljao sam da se u ovim malim događajima krije nešto drugo, nešto što se ne vidi na prvi pogled. Svako dešavanje upravljeno je ka nečemu što će doći kao pomirenje sa sobom. Ali,to je istovremeno i nestajanje. Takođe za sada nevidljivo.

Povlačim se. Bežim od sveta i sebe kao pas ispod ciganskih kola. Uzgred, jednom davno mi je rođena baba rekla da je jedna od mojih prethodnih baba, ne čukunbaba nego neka još starija bila poreklom Ciganka.

Ali zašto mislim o tome. Ja sam uredno ošišan čovek u nekim godinama. Skoro svi muškarci su takvi. Šišaju se kao da idu u rat iz koga če izaći, ako će izaći, ko zna kad. Kad se najzad usudim da izađem, devojke i mlade žene hodaju ispred mene i dolaze mi u susret kao atletičarke dugoprugašice.

Šta krije višak njihove energije, pitam se. Da li ću se neprijatno iznenaditi kad saznam. Ne, ne bih to hteo.

Vraćam se.

Ona fina devojka stoji prekrštenih nogu na ulazu prodavnice cipela. Ne, ne ulazim u prodavnicu. Hteo sam samo da vidim koliko traje, a možda je večna kao nijedna dosadašnja stvar na planeti, ta aura novog sveta.

Ona ima crne oči podvučene crnom olovkom i plavu kosu. Smeši se i to stvara ravnotežu između mog vremena bez plana i njene, i za nju, verujem, još nejasne zamisli.