Kažu da se osveta servira hladna. Međutim, ja ne volim hladnoću. Više volim jug nego sever, više leto nego zimu.
Meeđutim, postoji i
jesen.
Jedne ružne jeseni, a
davno i ne tako davno to beše, iz nekih karijernih političkih razloga, pretio
mi je ubistvom jedan novosadski lekar koji se bavio politikom. Nisam sklon da
uopštavam. Štaviše, veoma cenim lekare kao razumne i praktične ljude.
Međutim, ovaj je došao do
mog broja mobilnog telefona i u više navrata mi pretio ubistvom. Nismo se
poznavali. Ne samo lično, nego čak i onako, javno i skoro bezlično u to doba
mutnih i svakakvih previranja. Imao sam porodicu, ženu, dete, majku...da staru
i skoro nemoćnu majku.
Bili smo njihovi i naši.
Kada su njihovi pobedili,
spakovao sam se iz svoje kancelarije i otišao svojima, kući.
Ali, nisam mogao da
zaboravim da mi je lekar pretio smrću.
Kako lekaru verovati
posle toga?
Možda je pitanje sasvim
nepotrebno. Ovde se takve stvari, uostalom, dešavaju.
Ali promena uz pretnju
smrti nije značila samo novi raspored
stvari u životu. Uostalom, život je i sačinjen od promena. Osim onih koje
pozivaju na njegovo uništenje.
Pitao sam se kako nečija
smrt pokreće promene?
Dok sada, naknadno, mislim
o tome čujem na telebvizijskim vestima da je kineskom piscu zbog disidentskih,
dakle drugačijih stavova, izrečena uslovna smrtna kazna.
Do sada nisam čuo zaa tu
vrstu kazne.
Uslovni život, možda.
Ali, uslovna smrt je
jeziva. Ona znači da ćeš biti ubijen ukoliko nastaviš da misliš drugačije od vladajuće
većine, tog trenutka večnosti.
Kako bilo da bilo, poražen
kao nikad do tada, mislio sam narednih dana samo na lekara kome se više ni
imena ne sećam. Duško Novković. Ili Novak Dušanović. Znam da je posle, kratko, bio i ambasador u nekoj
maloj stranoj zemlji. Naplatio se, mislio sam zlurado. I bio mi je nedostupan. Taj
lekar bez granica, kako sam ga prozvao.
Ipak, pokušavao sam da ga nađem. I našao
sam njegovo ime i prezime u telefonskom imeniku. Stanovao je u starom, otmenom
gradu. Teško mi je bilo da u to poverujem. Bio sam sklon uverenju da se sve što
nam se događa i oblikuje nas, formira u našem najbližem okruženju.
Lekar bez granica, je
izgleda bio suprotan primer.
Nazvao sam ga telefonom. Prvo veče se
niko nije javljao. Mislio sam da je naš događaj, kako sam sve to zvao, ipak
trenutan. Ali, prokleta želja da ga čujem, da čujem glas čoveka koji je hteo da
me ubije, makar i fingirano, bio je jači.
Pozvao sam njegov broj i sutradan uveče.
U nevreme, onda kad civilizovani ljudi to ne rade. Oko deset sati. Nisam želeo
da imam nikakvog obzira prema njemu.
I dogodilo se čudo. Neka žena se javila.
Tražio sam doktora.
„On nije ovde“, rekla je umornim glasom.
„Gde je?“, pitao sam strogo.
„Ne znam. Ništa mi nije rekao.“
„Vi ste majka?“ Namerno nisam upotrebio
otrcanu frazu „njegova majka“.
„Jesam“, odgovorila je posle malog
oklevanja.
„Vaš sin je gad“, rekao sam joj bez
okolišenja.
Ćutala je.
„Vaš sin je đubre koje je htelo da me
ubije samo da bi on napredovao.“
Nije odgovarala.
Prekinuo sam vezu.
Sutra u isto vreme sam je ponovo
nazvao. Nije mi bilo jasno zašto. Ta žena mi nije ništa skrivila. Rođenje sina
je svakako bilo najveće zadovoljstvo u njenom životu.
Kad se javila, rekla je:
„Znam da ste to opet vi.“
Pitao sam je da li je srećna što je
rodila takvog sina.
„Možda je to sreća u nesreći“, rekla
je.
Nisam je razumeo. Ponovo sam nazivao
svakakvim pogrdnim imenima njenog sina koji nije bio uz nju.
Ćutala je i slušaala.
Sledećih dana sam je ponovio zvao.
Osećao sam kako sada u mojim rečima pogrde prema njenom sinu ima sve više
opreznosti. Počelo mi se činiti da je u našoj maloj sredini, kakva beše
ovogradska, moguće neštompostići samo ishitrenim, dakle brzim i kratkovekim eksplozijama
namera i osećanja.
„Vaš sin je lekar ubica“, izustio
sam malo blažim tonom.
„Da“, složila se, ali osećao sam da
tu nešto škripi i da je neophodno da njeno slaganje sa besomučnim pogrdama na
račun njenog sina tumačim na suprotan
način.
„On je mizerija u poltičkom horu“,
kazao sam još.
„Da“, rekla je nanovo. I onda me
upitala: „Ko ste vi“?
Нема коментара:
Постави коментар