Sve više ljudi se trudi da niko ne primeti njihovo postojanje. Neki lik, prilično nesrećan ukoliko se o nečijoj sreći ili nesreći može suditi na osnovu spoljašnjeg izgleda, redovno zauzme žutu fotelju u holu šoping mola, navuče kapuljalu, skupi noge i spava. Spava kao neko ko je uklješten tu trajno. I spava nečujno. Kad bi neko pogledao u njegovom pravcu učinilo bi mu se da čovek drži otorene oči. Ali, ne. On spava. Ili je spavao, koliko se sećam, uvek na istom mestu, na tim uprljanim, javnim sedalicama od mebla. Spavao je ranim predvečerjima do deset uveče dok ga ne isteraju. Za to vreme najverovatnije bi već skupio dovoljno toplotne energije, kao ljudski kolektor od rebara i malo suvog mesa koje je činilo njegov oklop – da bi negde napolju u hladnom gradu preživeo noć.
Mladi ljudi i mlade žene u svetlom i toplom prostoru sa mnogo radnji i skupocenih
odevnih predmeta u izlozima ga ne primećuju. Ili im je svejedno. Sve se čini da
stvari očuvanja gole egzistencije budu neutralne po nas. Naša lica gledaju u
staklene zidove.
Ni ja nisam znao šta da
mislio o tome. U međuvremenu, sprijateljio sam se sa jednim od članova
obezbeđenja. Bili su to uglavnom invalidi, ostareli istrošeni radnici koji su
svoje male penzije dopunjavali zaradom u šoping molu. Većina njih se teško
kretala. Po dolasku na posao obuvali su stare razgažene patike koje su delovale
groteskno naspram crnih uskih službenih odela – uniforni. Na leđima im je
pisali Security.
Bio je iz prigradskog
mesta, stidljiv i nespretan, pomalo uplašenog pogleda iza debelih stakala naočara.
Pitao sam ga šta on misli o slučaju spavača upravo dok smo se mimoilazili na
mestu onih uflekanih žutih fotelja.
Očigledno je to bio i
sadržaj nedoumica koji su posle smene razmenjivali sa Upravom.
„Eh“, rekao je „kad se
uopšte ništa ne bi moralo videti. A ja od kuće dovde promenim dvoje cipela. Ne
smem da uđem sa blatom. A on spava, ne vidi, ne čuje. Ne smemo da ga diramo. Bio bi to javni skandal. Ali sklonićemo fotelje i kraj.“
I odista, posle nekoliko
dana one fotelje za spavača su uklonjene i na njihovo mesto postavljena je
velika cvetna žardinjera.
Bila je to dramatična
promena u malom sistemu vrednosti običnih šetača ili potencijalnih kupaca.
Niko ništa nije zapazio.
Majke su u zategnutim
pantalonama isturenih malih ili velikih guzica gurale svoje jedince ili
blizance u istovetnim kolicima.
Spavač se nije pojavljivao.
Sigurno je bio u nekom svom mraku ispod svoje kože samo na drugim mestu.
„Znaš“, rekao mi je onaj
lik iz obezbeđenja „možda nije trebalo da ga onako na fin način oteramo. Nije
ugrožavao sistem“.
Sistem, pomislih? O čemu
se ovde radi?
A onda se u holu pojavila
ženska koju sam poznavao iz neke priče. Išla je pravo prema meni a onda naglo skrenula u prvu
prodavnicu ne znam kog imena.
Neki ljudi ulaze u naš
život tako da nikad ne znamo gde da ih smestimo.
Postoje samo prostori,
ali oni nisu kompaktni. Prostori su poput raznobojnih kutija sa logoima svetskih
brendova koji se u odnosu na spavača, recimo, ili žensku koja me izbegava ko
zna zašto – čine kao uvreda.
Da, spavač se ponovo
pojavio i zauzeo mesto u drugom holu. Spavao je kao beba kada sam ga video.
Ona žena će se takođe
pojaviti, jer svi sanjaju o bekstvu iz okvira svoje priče. Iz iskustva znam da je stvarno stanje stvari takvo da u trenutku kada
se nešto odvija, na primer tenkovi, ratovi, ubijaje žena i dece, ništa ne može da se
sagleda do kraja.
„Polako“, rekao mi je
jednom davno jedan vladika.
„Ne mogu“, rekao sam.
„Možeš“, rekao je. „Zato
što ne znaš šta možeš i dokle možeš.“
"Koliko stvari je potrebno prepustiti slučaju, oče?
Sve,
Нема коментара:
Постави коментар