MILAN TODOROV: ODLAGANJE

 

Vraćajući se sa groblja

posle neke sahrane

grobar se zaustavlja

pored smokve koja viri

iz dvorišta obližnje kuće.

Polako i pažljivo bira

najzrelije i najkrupnije.

Ne žuri mu se.

Vreme stoji.

Ali trebalo bi ga još više usporiti.

Navijati stare satove

one koji su nas budili

navijati unazad.

Resetovati alarme.

Jer zašto dalje?

Pisati katrene

nekoj Katarini

koja se uzgred

ne zove tako?

Svaki čovek ima

svoje lice

da ga potroši čak

i na ženu

koja mu slučajno

uzvrati pogled

i onda ga prekrije tamnim

naočarima da bi izgledala

zavodljivije.

Svet je podeljen na

male setove.

Ponekad mislim da je

prava stvar pred jesen

spremanje

torbe u koju čovek može da

smesti neophodne stvari

četkicu za zube

peškir

ćebe

lekove

i ono malo nevidljivo

što peče ispod sise

kao ravnodušnost

na odloženo

vreme.

Ravnodušnost koja će

stići

bez obzira na naša dovijanja.

Eno je čeka me na ćošku

a ti

kasniš.

MILAN TODOROV: TAMO

 

Veče pada na grad i

sutra je dan kada se opet

može kupati u reci.

Danas je bio opasan svetac

ali ja ne mislim da su sveci

opasni

da su protiv ljudi.

Možeš da se udaviš

u bilo čemu.

Melanholija je idealna za sada.

Međutim, stvar je u tome da držiš

ruke

dalje od

onih koji u crno farbaju svet.

Nove vitke plavuše

lude tajne zabave

i izbegavaj sve što je

trajno

jer trajno je bez novog dana

za tebe

u kome može da se desi

da nestaneš

i da se ponovo pojaviš

jer to je suština

stalno nestajanje

i stalno pojavljivanje

tako srećeš

one koje si zaboravio

u prošlom životu

dok si još osećao

dok si još mislio

da si neko

ko ide tamo

gde ponestaje dah.

TAMO

Veče pada na grad i

ah

sutra je dan kada se opet

može kupati u reci.

Danas je bio opasan svetac

ali ja ne mislim da su sveci

opasni

da su protiv ljudi.

Možeš da se udaviš

u bilo čemu.

Melanholija je idealna za sada.

Međutim, stvar je u tome da držiš

ruke

dalje od

onih koji u crno farbaju svet.

Nove vitke plavuše

lude tajne zabave

i izbegavaj sve što je

trajno

jer trajno je bez novog dana

za tebe

u kome može da se desi

da nestaneš

i da se ponovo pojaviš

jer to je suština

stalno nestajanje

i stalno pojavljivanje

tako srećeš

one koje si zaboravio

u prošlom životu

dok si još osećao

dok si još mislio

da si neko

ko ide tamo

gde ponestaje dah.

MILAN TODOROV: ZNAK RIBE

 

Jutros

sam razbio staklenu čašu. Bila je to lepa čaša. Poslednja koja se nije razbila.

Neoprezno sam prislonio ketler sa vrelom vodom uz ivicu stakla i ono je

puklo.

Mističari bi rekli da je to rđav znak.

Mislio sam malo o tome, a onda nisam više mislio. Želeo sam da budem potpuno opušten. Išao sam u ulicu Cara Konstantina, recimo, da kupim neke najlone i udice za pecanje.

Trideset godina nisam lovio ribu. Ali, to je kao vožnja ili kao seks, nikad se ne zaboravlja.

Jedva sam ih pronašao. Unutra je bilo svega. Neverovatno je kako se i ta industrija za mali hobi, za bezbrigu, razvila. Nekada je sve to bilo – duplo golo. I čovek je mogao da se snalazi lako u svemu. Debljina najlona, težina olova, oblik udice, način vezivanja.

Kad sam ugledao ogromne prepune rafove i momke i devojke u uniformama neke svetske firme, naglo sam se izduvao. Nisam očekivao tako nešto. Nisam mogao da poverujem da je od Isusovog hranjenja pet huljada ljudi sa nekiliko riba, stvar postala toliko komplikovana. Ali, uvek su mi se najbolje stvari dešavale u neočekivanosti. Kao da mi je jasan nagoveštaj neuspeha davao krila. Trudio sam se da se ne ponašam divlje, mada me je ideja o povratku ribolovu davala povod.

Mlad, upicanjen prodavac me je pitao šta želim.

Rekao sam mu.

Izvolite se poslužiti, rekao je.
Preda mnom je bilo na stotine najlona iste debljine, olova, udica, kuka za ajkule…

Pomozite mi, rekao sam. Ne snalazim se u samoposlugama.

Pogledao me je, ulčinilo mi se, prezrivo. Bila je subota. Bio je mlad. Mislio je na vikend ševu. Bilo je tako očigledno.

Ipak mi je pomogao da izaberem ono što sam mislio da mi odgovara.

I dalje sam oko sebe i u sebi osećao totalno mrtvilo. Slabo sam pisao poslednjih dana. Ukinuli su mi World i prešao sam na neki novi sistem koji me je pošteno zajebavao. Ništa mi nije išlo od ruke.

Ali, sada sam imao nešto konkretno. Plastični štap, dobru staru mašinu kao Hemingvej, udicu, novi najlon od 0,3 milimetra.

Kad sam se tako optremljen pojavio na plažu, stari pecaroši su, blago rečeno, bili začuđeni.

Imao sam malu kutijicu sa glistama, navukao jednu deblju na udicu i zabacio. Nije mi uspelo iz prve. Kod druge glista je otpala. Sunce je počelo da peče po leđima.

Neka plava žena koja je sedela na stolici uz obalu i takođe pecala, našalila se:

„Bežite od mene, ja ne donosim sreću“.

Nisam se pomerio. Neka.

Da li ću kao starac u Hemingvejovoj noveli upecati ogromnu ribu koju će ajkule oglodati dok je vučem ka obali?

Kako je svet uvek isti!

Sedeo sam u plavoj stolici na rasklapanje, sklopio oči i pokušavao da mislim na jesen. Bližila se neosetno a ja sam joj se radovao. Izaći će mi novi roman, nova zborka pesama, dobiću honorar za njih, učestvovaću na međunarodnom pesničkom festivalu i uvodnim slovom otvoriću izložbu jednog sjajnog beogradskog slikara.

Skinuo sam se i ušao u vodu. Plivao sam po unapred određenoj šemi. Dvaput bih muškim stilom otplivao plažu. To smo zvali spuštanje.

Vraćao sam se pognute glave po užarenom pesku i u jednoj gomilici svega i svačega ugledao nečiji izgubljeni mobilni telefon.

Sagnuo sam se i uzeo ga. Bio je očigledno dobar i skup.

Predao sam ga, bez razmišljanja čuvaru obližnjeg ilegalnog kafea.

Ne znam šta je sa njim uradio.

Rekao mi je da će klincu koji je izgubio skupoceni telefon roditelji kupiti nov.

Ovde su, brate, rekao je noćne orgije. Valja se droga. Zar misliš da ove gazde ovde kupuju ligeštule, tende i stolove i stolice od prodaje piva?

Ona plava koja je imala pecaljku pored moje ušla je u njegovu kabinu. Presvukla se. Zatim je izašla očešljana, preplanula, u kratkoj suknji i svetlo plavoj majici bez grudnjaka.

Nasmejala se zadovoljno kad je shvatila da sam je pogledao od glave do pete.

MILAN TODOROV: HRIŠĆANSKE DEVOJKE

 

Nije bilo kiše. Sedeo je na terasi ispod starih hladova. Nekad davno živeo je u toj ulici. Škola, crkva, krivina na kojoj mu je u prvom automobilu poginuo najbolji drug. Naručio je pivo. Nisu imali pivo u flaši, samo točeno. U redu, može točeno, rekao je konobaru sa licem gorštaka. Pitao se kad se taj momčić spustio s planina i šta oseća dok u crnoj uniformi kao jahač apokalipse briše znoj sa čela. Dobar je to momak, pomisli. Momak mu je ponudio da uđe u kafe koji je klimatizovan. Nije želeo. Da li da mu ispriča priču kako je baš u ovoj ulici jedne davne godine sneg biio visok metar i po. Ne bi poverovao. On tada još nije bio rođen. A ovde svetovi počinju ličnim rođenjem. Ovde kao da je svako Isus za sebe. Spasilac sveta sa ograničenim dometom.

Pivo je bilo slabo ohlađeno. Svejedno. Bilo mu je važno da sedi uz taj put i ispod te tende zaklonjene starim glogovima. U jednom trenutku tenda je počela da se povlači i sunce mu je udaralo pravo u oči. Pogledao je u tamu kafea. Nije video nikoga.

U tom trenutku kao senke, jer su dolazile sa zapadne strane, zaklanjajući sunce pojavile su se dve devojke i prišle mu osmehujući se.

Pomislio je da su to devojke iz njegovog prošlog života.

U istom tenutku, što je neverovatno, obližnja crkva je zvonila za večernje. Zvona su se oglašavala kao eho iz oblaka.

„Izvinite ako smetamo“, rekla je obla, sva nasmejana. „Radimo malu anketu o poznavanju Svetog pisma. Mi smo volonterke jedine pravoverne hrišćanske crkve. Ne plašite se. Nećemo vas gnjaviti, nećemo vas čak ni vrbovati za našu veru.“

Smejale su se. Očigledno su bile uspešne osim što su bile prijatne pojave.

Druga mu je pružila flajer sa slikom mlade žene koja plače. Ispod se nalazio tekst: "Slobodan seks sa grehom ili ljubav sa produženjem vrste".

Imala je dobre noge u sandalama od meke kože.

Ta što je nudila flajer.

„Recite nam šta vi mislite o svemu tome“, rekla je obliguzasta.

„Zašto ste baš mene odabrali za takvo pitanje?“

„Ne brinite. Vi ste slučajni uzorak.“

Vrteo je po glavi. Odakle znam ovu plavu sa dugim nogama.

„Vi ste odavde“, pitao je.

„Na neki način“, rekla je dugonoga.

Bila mu je neverovatno poznata. Onda se setio. Poznavao je njenu majku. Bila je vrlo slična ćerci. Imla je isti hod. Išla je obodom istog tog parka koji se i dalje listao ispred njih. U obližnjoj kući bilo je mnogo stanara. Jedan od njih, invalid bez noge, dijabetičar, svakog dana u predvečerje iznosio je stolicu, mali stočić, flašu vinjaka i dve čaše sa ledom.

Zapazio je devojku.

Bila je nabujala i prvila se da ga ne vidi.

Jednog dana nije izdržala i pogledala je u njegovom smeru.
Pozvao je osmehom.

Došla je sutradan. Popili su nekoliko čašica pre nego što je odveo u svoj dvorišni stan u kome je, znalo se, pod krinolinom umetnosti izvodio celonoćne orgije.

I to je trajalo, prema njenom svedočenju nekoliko meseci a onda je on, zvao se Hajnrih. Bio je slikar amater. Slikao je aktove. Slikao je i nju u ulju. Nije bio zadovoljan. U krevetu je bila dobra. Tako mu je posle pričala. Verovala je da je bila dobra. Kad joj je jedne večeri rekao da dovede svoju mamu da i nju ovekoveči golu, ostavila ga je i plakala dok se on nije pojavio na nekoj književnoj večeri, tu u obližnjoj knjižnici i čitaonici i pokupio je. Pisala je nekakve haiku pesmičuljke i pala je na njegove još gore stvari poput ranih pričica u dometu reportaža. Imao je upravo kod sebe neki lokalni književni časopis u kome su objavili dve njegove mladalačke priče kojih će se kasnije stideti. Njoj je to imponovalo,

„Ne mogu s tobom već prvo veče“, rekla mu je kad je odveo u obližnju birtiju.

„Zbog njega, zbog hromog slikara Hajnriha? – glumio je ljubomoru.

„Zbog mame.“

„Ne razumem.“

„Načinio je njen akt.“

„Kako? Kada?“

„Ne znam.“

„Da li si je pitala?“

„Nisam se usudila.“

Ona obla devojka ga je ponovo pitala šta misli zbog čega ljudi ulaze u kal bluda, razvrata i napokon gubitka duše.

Zamolio je kelnera da spusti tendu.

„Oprostite“, rekao je. „Sama se skupila. Žao mi je.“

„U redu je.“

Tenda je ponovo pravila neveliku, ali ipak dobru senicu.

Crkvenjak je prestao da zvoni.

Dozvolila mu je samo da joj skine brushalter sa žicama.

„Zar te ne bodu?“

„Ne.“

„Nisu zdrave.“

„Svejedno mi je.“

„Ali dobre su, svakako. Majčinske grudi.“

Brzo se obukla i odgirnula ga, a beše naslonjena upravo na stražnji zid one ili ove crkvice. Ko će ga znati?

„Da li biste nešto da popijete“, pitao je mlade anketarke.

„Ne“, rekla je obla.

„Ja bih mogla“, rekla je ćerka, dugonoga.

Konobar je doneo konjak sa ledom.

Bilo je vruće.
Tenda se opet sklopila sama od sebe. Sunce je udaralo u oči.

Pitao se da li ona prepoznaje njega u sebi dalekoj, nerođenoj.

Ceo život živiš a ne znaš šta je moglo da bude. Greh, patnja, kazna, oproštaj?  Svako saznanje bilo bi potpuno uzaludno. Ali, kako im to reći? Sve je prolaznost.  Sve postoji u minulom dobu.

Uzdahnuo je i glasno uzeo vazduh.

"Da li vam je dobro", pitala je dugonoga.

"Dobro mi je. Kako je mama?"

"Moja mama?"

"Tvoja."

Nastao je tajac . Nešto je rekla, nervozno, maltene panično, autobus koji je protutnjao stvorio je buku usled koje nije razumeo njen odgovor.

Odlazile su polako, čavrljajući, ali, pomisli, tu se ne radi o razdaljinama nego o tišinom obavijenom malom, običnom životu.

I nije mu bilo lakše posle tog ovlašnog saznanja.

MILAN TODOROV: OLAKŠANJE

 

Predveče sedeći na rečnoj terasi

ugledah

žutog mršavog psa

spavao je u blatu uz obalu

i delovao kao srećan pas.

Video sam i trudnu mladu ženu

nosila je dugu belu haljinu

imala je crvenu kosu

i išla ka svojoj budućnosti

vedra

dok je neki junoša

u crvenom gliseru

pravio oštre krugove

na mirnoj vodi.

I ti znakovi

bili su odjednom sasvim jasni

gotovo je

izmiče još jedno leto

mog života

i gle čuda

osetih olakšanje.

MILAN TODOROV: DOK SE VRTI RINGIŠPIL

Koji je danas dan?

Četvrtak.

Ne pitam te to, nego te pitam koji je danas datum.

25. jul. Sveti mučenici Proklo i Ilarije.

To. Dobar si ti ker. Šteta što ne znaš da govoriš. Danas je slava u selu. Na današnji dan sam se oženio, potukao sa sveštenikom i kupio ringišpil.

U stvari, bilo je nešto drugo. Nisam ja kupio ringišpil, nego je ringišpil kupovao moj ujak, ali se predomišljao. Da li se isplati investicija u dečju zabavu jednom ili nekoliko puta godišnje? Koliki su troškovi transporta opreme? Šta ako se lanac pokida i neko pogine?

Ja i moji drugari smo odlučili da mu pomognemo. Imao sam tačno šesnaest i po godina. Dogovorili smo sa nekim Rumunom iz Aradca, starim vlasnikom ringišpila da ga uzmemo na revers na jedan dan, da vidimo kako radi i da li može da se zaradi nešto,

Ujak je bio kiseo. A kad je kiseo počinje da pije. Doneo je gajbu piva, stavio je na travu kao stolicu, seo na nju i lagano cevčio jednu po jednu flašu.

Ištvan koji je radio u temerinskom radiju puštao je muziku preko razglasa. Posao je slabo išao. Ulaznice su bile sto pedeset dinara za odrasle a sto za decu bez pratnje. Deca su se okupljala oko sprave za let u oblake, kako je Pišta najavljivao, ali mnogi nisu imali para. Rekao sma Pišti da pušta i one koji su bez novca da bismo namamili ostatak vašarske slave.

Ali samo jednom. Drugi put mora da se plati.

„Neće to ići, momci“, balavio je ujak. Zvali smo ga čika Jova Jovanović Zmaj, ne znam zašto. „Ljudi zbog teškog života utehu nalaze u piću. Kakav ringišpil, kakav let u nebo, Bog vas jebo!“

To je značilo da je u prvom stepenu pijanstva. Ujak je živeo blizu manastira i mrzeo je monahe koji su tu, kako je govorio, doveli narkomane da ih, tobože, leče a u stvari su ih eksploatisali da im obrađuju imanje: kukuruz, ječam, šljivik i plastenike sa paradajzom i paprikom.

Život je takav. Kiseo i sladak.

Čekali smo. Nije išlo. Onda se pojavila Elvira. Bila je plava, mršava, imala je duguljaste pljosnate sise koje sam posle voleo kod žena. Mislio sam da je moj parnjak. Ali bila je starija godinu i po. Punoletna.

„Pusti je“, rekao sam Pišti. „Pusti je besplatno a ja ću je zavrteti tako da joj nikad više neće pasti na pamet da leti ringišpilom.“

U blizini, u pauzi, čula se ona molitva sveštenstva.

"Izabrani služitelju Cara Nebeskog, koji si u vascelom svetu zablistro" i tako dalje.

Elvira je bila punokrvna. Smejala se sve vreme. Što se ringišpil brže okretao ona se više smejala.

I pritom se, u zaokretu sedišta, jasno videlo da ima bele, sneg bele gaćice.

I ona je znala da ja to vidim. I opet se smejala.

Kao da je sa njenom cikom sve krenulo. Ljudi i deca su počeli da se kače. Za sat vremena zaradili smo ujakovu mesečnu platu u fabrici šećera.

„Ovo vredi“, rekao sam Pišti. Donesi gajbu piva za nas i još jednu za ujaka. „Ali, hladnu“.

Sad kad mislim na to mislim kako je ta laka zabava, taj kratkotrajni trzaj od gravitacije, od pokisle sreće, jer polčela je da pada kiša predveče, nešto kao svečanosti koje smo zaboravili.

Ponudio sam Elviru pivom. Nije odbila. Ponudio sam joj još jedno. Odbila je.

„Elvira“, kazao sam joj, ližući joj mokro uvo. „ Udaj se za mene.“ Ruku sam joj već zavukao u gaćice.

„Budalo, koliko imaš godina.“

„Devetnaest“, slagao sam.

Bila je pametna.

„Lažeš.“

„Pitaj ujaka.“

Pitala ga je, ali je ujak na sve odgovarao nejasnim brundanjem.

Odveo sam je te noći kući i rekao da odavde ne ide nikud.

Sutradan oko podne otišli smo u manastir. Okupani, opranih zuba, posle ljubavne noći.

Starešina manastira je bio raščupan, u crnoj odori, ljut kao ris.

Rekao sam mu da smo došli da nas venča.

„Deco“, zavapio je.

„Ne seri“, rekao sam mu.

„Zar pod ovom kupolom“, zavapio je.

„Vidi kakav si. Decu možeš da plašiš. Ili nas venčavaj ili će biti batina“.

„Hoću da znam da li imate blagoslov roditelja.“

Udario sam ga čelom u nos.

Pao je ispred oltara.

„Onda“, pitao sam.

„Opraštam ti, sine“, rekao je.

I nekako nas je venčao.

Rodila mi je tri sina, pre nego što smo se rastali.

Posle sam voleo samo mlađe. Devojčice.

Uja je kupio ringišpil i sledeće godine ga prodao nekom Poljaku.

Ja sam ovde na reci sa Garom.

Ponekad ga šutnem. Liči mi na onog starešinu manastira koji nas je venčao. Inače je dobar.

„Marijo, majko božja, da li vidiš šta rade sa tvojom decom.“

To volim. To je ono znaš: „Hoću da vidim kuda vodi ovaj put.“

Mislim da se nisam zajebao.

Ovaj put kao što sam mislio ne vodi nikuda. Kao ni bilo koji put. Postoji samo krug koji pravi motor ringišpila dok ima benzina.

MILAN TODOROV: DOVOLJNO ZA SREĆU

Izbegavam ljude.

Gajim gliste u molerskoj kanti

napunjenoj stajskim đubretom

u mraku podruma

ispod stare drvene klupe.

Možda ću da uhvatim neku

zlatnu ribu.

Verujem da još ima zlatnih riba.

Ipak ne idem u ribolov.

Ponekad samo protresem

kantu i kažem:

Tu ste!

To je dovoljno za sreću.

MILAN TODOROV: BITI KROŠNJA

 

Varaju se svi koji misle

da su nešto

ili da su bili nešto

jer biti stvarno nešto

za mene je biti krošnja

drveta.

Krošnja ima početak

ali nema kraja.

I ima srećan život.

U njenim granama

žive ptice

a ptice su slobodne.

Možeš da ih loviš

za jelo.

Kao i sasvim mlade devojke

koje biciklima u bojama

u tesnim šorcevima

pristižu još neulovljene

ispod krošnje.

Piju pivo iz malih krigli

preklapaju potamnele noge

smeju se bučno

ispod krošnje

puše i desnom rukom

zabacuju plave i crvene kose

ispod krošnje

večeras.

MILAN TODOROV: PUTUJEM

 (za Partibrejkers, Srce kuca tu je)

Ravnodušnost je stigla

u grad

a onda se uselila u naše duše

znajući unapred da nam

niko ništa drugo ne nudi.

Sada je vreme

uzmi šta hoćeš

ili još bolje

dušo, daj šta daš.

Zašto si takva?

Za koga čuvaš zlato?
Pa nemaš valjda zlatni zub

da ne smeš

od mame i tate

koji još nisu mrtvi

a biće ili nebiće

svejedno.

Obično bude ništa.

A ništa ne boli.

Ništa je poput slikanja za

novu ličnu kartu

jer je stara istekla

ko zna gde.
Da li sam to ja na fotografiji?

Sumnjam.

Sigurno je samo jedno

Da ja nisam ja

a ni ti nisi ti

Ko smo?

Mi smo kosmos.

Mi smo Halo Hjuston

mi ovde nemamo nikakvih problema

rešite te male svetske krize

po kratkom postupku

oko za oko

zub za zub

i giros za poneti

jer ova orbita je previše duga

kao farovi u noći

vidim samo 

da bih bezbedno stigao

negde gde bih smeo sve

da dohvatim

dok sam još ceo

dok idem napred

dok se ne vraćam.

MILAN TODOROV: PLAVI PSI

 

Znao sam mnogo ljudi koji su umrli bez lečenja. Jednostavno, samo su se prepustili onome što neki nazivaju sudbinom.

Neki divni starac, koji je govorio odlično francuski jezik dok je bio lepi mlad i imao lepu ženu i lepu ćerku koja će postati lekarka završio je najpre kao osuđenik. Voleo je kocku. I zbog nje je prokockao porodicu. Kad se vratio iz zatvora žena ga je ostavila a ćerka nije želela više da ga vidi. Država, koja je tada vodila računa o takvim nesrećnim ljudima obično ih je zapošljavala u obližnjoj ciglani. Tu bi im čak, jer cigala su imali na pretek, na glinovitom brdu blizu groblja napravili po koji sobičak tako da su oni u zavetrini tavorili do smrti.

Laza, Lazar mu beše ime po caru, bio je dostojanstveni gubitnik. Malo je jeo, držao je liniju, oblačio uske pantalone i kožnu jaknu

Uvek je nosio belu košulju, onu koju seljaci i vitezovi oblače kad idu u poslednji boj. Pušio je prekomerno i dobio rak na plućima. Slučajno mu otkrili na fabričkom sistematskom. Zamolio je sestre da nikom o tome ne govore. One su, naravno, odmah istrtljale užasnu Lazarevu tajnu svima. Laza ih je prokleo i nastavio da puši. Umesto lekova opijao se. I bio je, naizgled, srećan. Umro je pun alkohola. Kažu da se ni na šta nije žalio. Samo je otišao tiho u smeru suprotnom od kretanja kazaljki na satu.

Drugi slučaj.

Par dobrojstojeći, u penziji, bez dece. Nikad pre nisu pili, a onda odjednom počeše da dolaze u obližnji podrum po vino.Najpre jedna boca, pa dve, pa ko zna koliko. On nije mogao da izađe iz kola. Sedeo je u njima dok je ona kušala vina. Odvezao bi je kući i pili su. Pili su cele noći i pokušavali da vode ljubav. Komšiluk koji čuva tajne do groba, ali ne svoga, pričao je da su goli šetali po stanu, ne spuštajući roletne. Starac je, dodavali su, bio obdaren, ali šta vredi. Znali su da umire.

I umro je. Pun alkohola.

Ona je pila još jedva šest meseci. Udala se posle. Bila je lepa plavuša, ali nedugo ode za njim. Puna ruma.

Ponovio se odlazak istom putanjom.

Pričao sam možda nekome već o lepom sredovečnom paru koji je dolazio u mali restoran ispod tvrđave svake večeri i pio vinjake. Zamoli bi konobara da pusti neku ljubavnu ariju i lepo odeveni plesali bi do fajronta. Platili bi tada svoje piće, dali konobaru pristojan bakšiš i sa najlepšim željama za laku noć odlazili svojoj kući.

Tako je on umirao do smrti. Uz tango.

O njoj i njenom odlasku ne znam ništa.

Sedim na terasi krčme uz plovni put.
Zašto mislim o njima?
Neka sredovečna žena sve vreme, kobojagi, tajno miluje malo starijeg muškarca.
I to se, takođe, ponavlja iz večeri u veče.

Da li dobra žena može da ublaži smrt?

Tvoj život je samo tvoj život.

Ali te proklete paralele kroz koje se cedi prolaznost kao vojnički kapavac, odvratne su.

Danas je nedelja, a zašto ne bi bio neki drugi dan i zašto psi ne bi bili plavi.

Ta ravnodušna linija predvidljivog nestajanja je kao asimilovani rečni galebovi koji su jednom davno pobedili opaku ravničarsku zimu i sada se svako veče puštaju niz reku. Sasvim mirno, kao da im je to nekakva propisana a stroga terapija za dug život. Gledam ih. Gledam.

Leže trupom na vodi poput pernatih brodova, brodova koji će poleteti u noć.

Dotle se dnevni čamci malih ribolovaca,, bez ulova, vraćaju na priveze, na spavanje predmeta stalne želje.

MILAN TODOROV: LUDAK I RIBA

Može se dogoditi druga mladost. Ona je to upravo doživljavala na rečnoj plaži na koju je dolazila svakog jutra, rano, oko šest sati, svojim starim plavim opelom. Izvadila bi iz njega stolicu na rasklapanje, suncobran sa znakom Coca Cola, torbu sa kremama, jednu pecaljku i torbicu sa priborom za pecanje: mrežica za mamke, kantica, mreža za ulov.

Da, imala je i mobilni sa slušalicama. Kad bi pojačala ton čuo se, čini mi se, Brams.

Muškarci su voleli da se, tobože, sunčaju u njenoj blizini.

Lilčilo mi je to na Andrićevu Martu, ženu na kamenu. Svetao, čist ali erotizovan prizor devojke na zidu koju krišom posmatra ubogi pastir Matija .

Njen automobil je bio star, suncobran je bio osrednje star, ona je bila malo stara, bela, sa tragovima patnje koji su joj telo učinili krhkim, vitkim do vilinskih linija.

Tog dana u njenoj nepriznatoj pratnji bila su tri muškarca. Jedan je samo sedeo u ligeštulu obližnjeg divljeg bara. Drugi je šetao u plavom šorcu nespretno uvlačeći stomak a treći, neki debeljko, trčkarao je uz obalu pokušavajući da joj uhvati koju mali ribicu zvanu keder za mamka.

O njoj sam malo znao. Čuo sam ponešto od kafedžije kod koga bih ujutro, pre plivanja, pio vino iz malog bokala i jeo prženicu prelivenu maslinovim uljem i belim lukom a pečenu na poklopcu raspadnutog šporeta izvađenog iz Dunava i postavljenog na dve cigle ispod koje je goruckala vatra.

Bila je izbeglica iz Hrvatske. Muža je izgubila pre samo dve godine. Udavio se tu blizu u Dunavu. Nije poznavao teren. Tada su se mnoge izbeglice, ne znajući varljivu ćud velike reke, kupali ispred a ne iza mosta. Ispred mosta voda je stvarala duboke i snažne virove. I tako su njihovi muškarci odlaazili jedan po jedan.

Onda se niotkuda pojavio preplanuli u čekinje zarastao čovek pedesetih godina i počleo da viče na debelog kako ne zna ni kedera d auhvati.

„Daj mrežu“, rekao mu je. „Vi intelektualci ništa ne znate. Samo bi da jebete. A ja neću to. Ja samo učim ljude da žuve, jer živeti je jedino dobro.“

Delovao je nepokolebljivo u tom vazduhu pored reke, u tom pokušaju konačnog razumevanja života, razbarušeni lažni Isus koji ribom hrani hiljade i hiljade...

Debeli mu je dao mrežu.

Ludak je, očigledno bio pijan.

Ženi u ligeštulu je bilo svejedno. Nije čak ni odmotala najlon za pecanje. Sedela je, bela, nepomična.

Ludak je zaista vrlo brzo uhvatio malu belu ribicu, uzeo ženin štap i posle nekoliko neuspešnih zabačaja uspeo da postavi udicu sa olovom i mamkom iza broda koji je kao i svako jutro jakim broskim pumpama ispumpavao pesak na obalu.

Zatim je legao potrbuške, uvaljajući se u topli pesak i pio pivo iz zelene flaše. Bio je zadovoljan. Istražio je njihove i svoje moći i žmirkao na prvom suncu.

„Znaš koje je ovo pivo“, pitao je udovicu.

Ona je ćutala.

„Ovo je flaša koju je Piroška gurala znaš već gde.“

Onaj mlađi preplanuli obožavatelj ustade iz ligeštula kafanskog i poče da gestikulira ženi pokušavajući da joj objasni da pijanac nije normalan.

On zaista nije bio normalan. Pojavljivao se na plaži poneke godine kada bi kao oporavljen izašao iz Laze Laazarevića. U prvo vreme ponašao se normalno a zatim bi počeo da pije neumereno i da kopa rupe po plaži prekrivajući ih granjem i daskama mumlajući da želi nekog da ubije. Ljudi bi, kad bi im sve to prekardašilo, zvali policiju i ponovo su ga smeštali u sanatorijum.

Međutim, sada je bio ovde, među nama.

Ne znam šta je pričao udovici. Ona je klimala glavom. On je izgledao kao neko ko je konačno srećan.

Ludilo je nesreća za koju niko nije kriv, pomislih. I kad se ta nesreća gubitka uma susretne sa nesrećom gubitka životnog partnera, nastaje nešto što mi ne možemo da razumemo. Dve različite nesreće budu jedno a da ne znaju zašto.

„Ako uhvatimo veliku ribu, vodiš me kući“, rekao je ludak.

„To se neće desiti“ rekla je žena.

„Ali ako se desi?“

„To se neće desiti.“

Zatim je vrh štapa zaigrao. Ludak je ležao na pesku, zaspavši na zelenom staklu.

Žena je ustala i polako potegla najlon. Nešto se koprcalo u vodi.

Žena je lagano izvukla ribu na pesak. Ona trojica su bez šuma aplaudirala.

Žena se lako naklonila i ribu, beše bucov prilično krupan, pustila u vodu. Zatim je oprala ruke, stavila slušalice u uši. Prethodno je ispod oka pogledala ludaka koji je spavao pod njenim nogama.

„Spavaj, mili, samo spavaj.“

Da li je to rekla?

Bila bi to kontrareč. Ali, ko zna? Mora da u velikoj čovekovoj nesreći postoji reč koja žalosne izdiže iznad nametnute sudbine. U svakom lsučaju.predstavljalo je to nešto što se ne može zaustavljati.