Znao sam mnogo ljudi koji su umrli bez lečenja. Jednostavno, samo su se prepustili onome što neki nazivaju sudbinom.
Neki divni starac, koji je govorio odlično francuski jezik dok je bio lepi mlad i imao lepu ženu i lepu ćerku koja će postati lekarka završio je najpre kao osuđenik. Voleo je kocku. I zbog nje je prokockao porodicu. Kad se vratio iz zatvora žena ga je ostavila a ćerka nije želela više da ga vidi. Država, koja je tada vodila računa o takvim nesrećnim ljudima obično ih je zapošljavala u obližnjoj ciglani. Tu bi im čak, jer cigala su imali na pretek, na glinovitom brdu blizu groblja napravili po koji sobičak tako da su oni u zavetrini tavorili do smrti.
Laza, Lazar mu beše ime po caru, bio je dostojanstveni gubitnik. Malo je jeo, držao je liniju, oblačio uske pantalone i kožnu jaknu
Uvek je nosio belu košulju, onu koju seljaci i vitezovi oblače kad idu u poslednji boj. Pušio je prekomerno i dobio rak na plućima. Slučajno mu otkrili na fabričkom sistematskom. Zamolio je sestre da nikom o tome ne govore. One su, naravno, odmah istrtljale užasnu Lazarevu tajnu svima. Laza ih je prokleo i nastavio da puši. Umesto lekova opijao se. I bio je, naizgled, srećan. Umro je pun alkohola. Kažu da se ni na šta nije žalio. Samo je otišao tiho u smeru suprotnom od kretanja kazaljki na satu.
Drugi slučaj.
Par dobrojstojeći, u penziji, bez dece. Nikad pre nisu pili, a onda odjednom počeše da dolaze u obližnji podrum po vino.Najpre jedna boca, pa dve, pa ko zna koliko. On nije mogao da izađe iz kola. Sedeo je u njima dok je ona kušala vina. Odvezao bi je kući i pili su. Pili su cele noći i pokušavali da vode ljubav. Komšiluk koji čuva tajne do groba, ali ne svoga, pričao je da su goli šetali po stanu, ne spuštajući roletne. Starac je, dodavali su, bio obdaren, ali šta vredi. Znali su da umire.
I umro je. Pun alkohola.
Ona je pila još jedva šest meseci. Udala se posle. Bila je lepa plavuša, ali nedugo ode za njim. Puna ruma.
Ponovio se odlazak istom putanjom.
Pričao sam možda nekome već o lepom sredovečnom paru koji je dolazio u mali restoran ispod tvrđave svake večeri i pio vinjake. Zamoli bi konobara da pusti neku ljubavnu ariju i lepo odeveni plesali bi do fajronta. Platili bi tada svoje piće, dali konobaru pristojan bakšiš i sa najlepšim željama za laku noć odlazili svojoj kući.
Tako je on umirao do smrti. Uz tango.
O njoj i njenom odlasku ne znam ništa.
Sedim
na terasi krčme uz plovni put.
Zašto mislim o njima?
Neka
sredovečna žena sve vreme, kobojagi, tajno miluje malo starijeg
muškarca.
I to se, takođe, ponavlja iz večeri u veče.
Da li dobra žena može da ublaži smrt?
Tvoj život je samo tvoj život.
Ali te proklete paralele kroz koje se cedi prolaznost kao vojnički kapavac, odvratne su.
Danas je nedelja, a zašto ne bi bio neki drugi dan i zašto psi ne bi bili plavi.
Ta ravnodušna linija predvidljivog nestajanja je kao asimilovani rečni galebovi koji su jednom davno pobedili opaku ravničarsku zimu i sada se svako veče puštaju niz reku. Sasvim mirno, kao da im je to nekakva propisana a stroga terapija za dug život. Gledam ih. Gledam.
Leže trupom na vodi poput pernatih brodova, brodova koji će poleteti u noć.
Dotle se dnevni čamci malih ribolovaca,, bez ulova, vraćaju na priveze, na spavanje predmeta stalne želje.
Нема коментара:
Постави коментар