MILAN TODOROV: ALMIROVA ĆERKA

 (одломак из НОВОГ РОМАНА)

Једне године пут ме је навео на Космет. Одлучио сам да у Ложионици крај Приштине потражим мог помоћника на митраљезу, Алмира чијој жени Диарији  сам писао љубавна писма

Право речено, нисам веровао да ћу га наћи. Обедовао сам у неком српском рсторану на улазу у Приштину. Никад нисам јео тако добру и велику пљескавицу. Али, у ресторану није било много људи и није се чула музика. Све је личило на фајронт.

Питао сам власника, Србина, за Ложионицу. Рекао ми је да је, колико он зна, то дивље насеље расељено и да су породице отишле на разне стране. Показао ми је пут до њега и решио сам да покушам да пронађем макар некога ко зна Алмира и Дијару.

Возио сам полако ка Приштини и у ретровозору видео како се оно што остаје иза мене расипа у хиљаду комада.

Питао сам се да ли ће свет икада више бити цео.

Код старе железничке станице на којој су чамиле зарђале композиције теретних вагона видех избледели натпис Ложионица и брадовах се. Требало је само да скренем десно, што сам и учинио и излоканим путем стигох на тражено место. Као што сам и претпостављао остало је неколико уджерица а около се ширио смрад огромних гомила разноврсног отпада.

Упитах неког младића са трициклом за Алмира, али је он пројездио без речи.

Неку жену која је претурала по ђубрету, такође, без успеха.

Најзад наиђе неки чича који је знао српски и рече ми да је Алмир преселио у Улцињ. Чак ми је рекао неке детаље које нисам знао. Жена му је умрла. Има ћерку малолетну. Има великих проблема. Понекад га види на бувљаку у Улцињу, али не зна његову адресу.

Представио сма се, на парчету папира од неке рекламе записао сам број телефона и своју адресу у Војводини.

„Дај му то, молим те.“

Нећкао се да папир узме у руке.

„Узми“, рекох му. „Све ће да испадне добро.“

„Добар си човек“, рече ми чича „али Алмир има велики проблем са ћерком. Има момка овде на Косову а на личну карту је удали за неког нашег у Швајцарској. Алмир је крије, али не вреди. Одвешће је у Швајцарску, у неки Лугано а има тек шеснаест година.“

Мало сам ћутао.

Нисам знао да ли је у питању нека породична беса или трговина белим робљем.

Вратио сам се кући необављена посла.

Међутим, после недељу дана јавио ми се Алмир телефоном.

Сада је већ слабо говорио српски.
Рекох му:
„Имаш моју адресу. Пошаљи ћерку, звала се Сабина, на неко време, да се склони, колико буде потребно биће код мене и Лене. Ми ћемо се старати о њој. Као нашој ћерци.“

„Шта кошта“, питао је Алмир.

„Једи говна, лопатом“, рекох му.

После два дана стигла је Сабина и ми смо је дочекали на старој железничкој станици.

После шест месеци Швајцарац, неки чича од седамдесет година је одустао од шеснаестогодишње Сабине и она се вратила у Улцињ.

Удала се ускоро за момка кога је волела.

Алмира нисам ни чуо ни видео после тога.

Заратило се.
Били смо на различитим странама. Претварали смо се да ништа између нас никада није ни било. Вештачки живот на Балкану.

Свет је потонуо, људи више нема, али Атлантида мора да постоји негде.

Отидох, после рата, неколико година доцније, у Улцињ. Живот је пошао другим путем. За живе.

У Улцињу имају прелепе плаже. Седох испод тршчаног сунцобрана и наручих кафу и дуплу лимунаду. То Шиптари, којих је на тој црногорској плавети више него домаћег живља, праве најбоље на свету.

Кад сам затражио да платим поруджбину конобар ми рече, ословлљавајући ме именом:
„Све је то плаћено“.

Затим ми пружи коверат са хиљаду долара.

Уз њих је, невештим рукописом, латиницом, на папирићу уз новац писало:
„Брате, једи говна са велику кашику. Знаш Алмир.“

,