Žao mi je što nisam živeo
u doba starih alhemičara
koji su sa iskrenim
žarom i tvrdom verom
nastojali da blato
pretvore u zlato.
Ah!
Zar sve vreme ne pokušavam isto
samoubistvo?
Gubitak koji zbog toga trpim
za sada je nevidljiv
ali sam prilično siguran
da u svetu postoje
stvari bez postojanja.
Sve je samo način
gledanja.
Život možeš
prihvatiti do kraja
samo ako stalno tražiš
ono što ne možeš da imaš
i nikad nećeš imati
ali baš zato
Zlato
Blato
Žene
kao parkovi pod rosom
u rana jutra kad
raste uzaludna čežnja
Blato
Zlato
Baš zato.
Нема коментара:
Постави коментар