Posle sahrane mog
rođenog brata
blagi vetar njiše
grančice lijandera
na terasi.
Kako je lepo
verovati malim stvarima!
U džepu letnjih pantalona
pronašao sam papirić
ižvrljan mojoj rukom.
Trudio sam se da pročitam
sadržaj.
Kakvu poruku sam zapisao?
Kada?
Kome?
Ništa
nisam dešifrovao.
Ali bilo je delova
koji su mogli da se pročitaju.
Na primer
odjednom
zatim
nešto se u meni smirilo
pa
slomilo
da li znaš šta radiš
zatim
stiže ti ljubavnik
malo nagluv zar ne
onda
sledeći dan je moj
ožiljci prekriveni puderom
koga lažeš
sebe
sve će to pokriti
snjegovi i šaš
nemoj da se smeješ
iz daljine.
A ona grana na terasi
doma mog
se i dalje
njiše na vetru
kao dupe šiparice
u mimohodu
u šoping molu
sa muzikom zvezda…
Zatim sam bacio papirić
sa zabeleškom
u kantu za đubretare.
Možda čitaju
držeći se za rukohvate
između dva cimanja
kreni stani
a i ako ne čitaju
ko ih jebe!
Нема коментара:
Постави коментар