Može se dogoditi druga mladost. Ona je to upravo doživljavala na rečnoj plaži na koju je dolazila svakog jutra, rano, oko šest sati, svojim starim plavim opelom. Izvadila bi iz njega stolicu na rasklapanje, suncobran sa znakom Coca Cola, torbu sa kremama, jednu pecaljku i torbicu sa priborom za pecanje: mrežica za mamke, kantica, mreža za ulov.
Da, imala je i mobilni sa slušalicama. Kad bi pojačala ton čuo se, čini mi se, Brams.
Muškarci su voleli da se, tobože, sunčaju u njenoj blizini.
Lilčilo mi je to na Andrićevu Martu, ženu na kamenu. Svetao, čist ali erotizovan prizor devojke na zidu koju krišom posmatra ubogi pastir Matija .
Njen automobil je bio star, suncobran je bio osrednje star, ona je bila malo stara, bela, sa tragovima patnje koji su joj telo učinili krhkim, vitkim do vilinskih linija.
Tog dana u njenoj nepriznatoj pratnji bila su tri muškarca. Jedan je samo sedeo u ligeštulu obližnjeg divljeg bara. Drugi je šetao u plavom šorcu nespretno uvlačeći stomak a treći, neki debeljko, trčkarao je uz obalu pokušavajući da joj uhvati koju mali ribicu zvanu keder za mamka.
O njoj sam malo znao. Čuo sam ponešto od kafedžije kod koga bih ujutro, pre plivanja, pio vino iz malog bokala i jeo prženicu prelivenu maslinovim uljem i belim lukom a pečenu na poklopcu raspadnutog šporeta izvađenog iz Dunava i postavljenog na dve cigle ispod koje je goruckala vatra.
Bila je izbeglica iz Hrvatske. Muža je izgubila pre samo dve godine. Udavio se tu blizu u Dunavu. Nije poznavao teren. Tada su se mnoge izbeglice, ne znajući varljivu ćud velike reke, kupali ispred a ne iza mosta. Ispred mosta voda je stvarala duboke i snažne virove. I tako su njihovi muškarci odlaazili jedan po jedan.
Onda se niotkuda pojavio preplanuli u čekinje zarastao čovek pedesetih godina i počleo da viče na debelog kako ne zna ni kedera d auhvati.
„Daj mrežu“, rekao mu je. „Vi intelektualci ništa ne znate. Samo bi da jebete. A ja neću to. Ja samo učim ljude da žuve, jer živeti je jedino dobro.“
Delovao je nepokolebljivo u tom vazduhu pored reke, u tom pokušaju konačnog razumevanja života, razbarušeni lažni Isus koji ribom hrani hiljade i hiljade...
Debeli mu je dao mrežu.
Ludak je, očigledno bio pijan.
Ženi u ligeštulu je bilo svejedno. Nije čak ni odmotala najlon za pecanje. Sedela je, bela, nepomična.
Ludak je zaista vrlo brzo uhvatio malu belu ribicu, uzeo ženin štap i posle nekoliko neuspešnih zabačaja uspeo da postavi udicu sa olovom i mamkom iza broda koji je kao i svako jutro jakim broskim pumpama ispumpavao pesak na obalu.
Zatim je legao potrbuške, uvaljajući se u topli pesak i pio pivo iz zelene flaše. Bio je zadovoljan. Istražio je njihove i svoje moći i žmirkao na prvom suncu.
„Znaš koje je ovo pivo“, pitao je udovicu.
Ona je ćutala.
„Ovo je flaša koju je Piroška gurala znaš već gde.“
Onaj mlađi preplanuli obožavatelj ustade iz ligeštula kafanskog i poče da gestikulira ženi pokušavajući da joj objasni da pijanac nije normalan.
On zaista nije bio normalan. Pojavljivao se na plaži poneke godine kada bi kao oporavljen izašao iz Laze Laazarevića. U prvo vreme ponašao se normalno a zatim bi počeo da pije neumereno i da kopa rupe po plaži prekrivajući ih granjem i daskama mumlajući da želi nekog da ubije. Ljudi bi, kad bi im sve to prekardašilo, zvali policiju i ponovo su ga smeštali u sanatorijum.
Međutim, sada je bio ovde, među nama.
Ne znam šta je pričao udovici. Ona je klimala glavom. On je izgledao kao neko ko je konačno srećan.
Ludilo je nesreća za koju niko nije kriv, pomislih. I kad se ta nesreća gubitka uma susretne sa nesrećom gubitka životnog partnera, nastaje nešto što mi ne možemo da razumemo. Dve različite nesreće budu jedno a da ne znaju zašto.
„Ako uhvatimo veliku ribu, vodiš me kući“, rekao je ludak.
„To se neće desiti“ rekla je žena.
„Ali ako se desi?“
„To se neće desiti.“
Zatim je vrh štapa zaigrao. Ludak je ležao na pesku, zaspavši na zelenom staklu.
Žena je ustala i polako potegla najlon. Nešto se koprcalo u vodi.
Žena je lagano izvukla ribu na pesak. Ona trojica su bez šuma aplaudirala.
Žena se lako naklonila i ribu, beše bucov prilično krupan, pustila u vodu. Zatim je oprala ruke, stavila slušalice u uši. Prethodno je ispod oka pogledala ludaka koji je spavao pod njenim nogama.
„Spavaj, mili, samo spavaj.“
Da li je to rekla?
Bila bi to kontrareč. Ali, ko zna? Mora da u velikoj čovekovoj nesreći postoji reč koja žalosne izdiže iznad nametnute sudbine. U svakom lsučaju.predstavljalo je to nešto što se ne može zaustavljati.
Нема коментара:
Постави коментар