Ponekad u prolazu, u nekoj od ovih novih velikih prodavnica čujem taj govor kojim sam i ja nekada govorio.
Otegnuti otvoreni vokali, meki suglasnici, govor dobrih ljudi koji nisu nigde otišli ili su otišli kasno sa te zemlje, škrte banatske ritače i onda osetim krivicu.
Zašto sam se promenio?
Šta sam hteo da postanem?
Neko drugi, nego bolji od onoga što stvarno jesam?
Učili su me dikciji u radiju u koji sam sasvim slučajno upao kao pripravnik. Učili su me kako da govorim u mikrofon.
Sećam se svog prvog vođenja jutarnjeg programa uživo. Mislio sam da sam sve pripremio. Imao sam sinopsis emisije pred sobom, temu, goste, muzičkog urednika koji je bio sjajan džezista.
Urednik koji mi je dao šansu je sedeo pored ton majstora u režiji za izvođenje programa.
Prostorija za voditelja je bila neprovetrena.
Ništa novo. Te sobe iz kojih se program odvijao neprestano dvadeset i četiri sata dnevno, nisu ni mogle da budu vetrene iako je postojao veliki ulični prozor. Zgrada je, naime, bila neki hotel sumnjive reputacije. Verujem da je svaka zgrada zaposednuta starim duhovima. Ovaj mi nije bio naklonjen.
Seo sam u rasklimanu voditeljsku stolicu, stavio slušalice na uši i tačno u osam sati i deset minuta ujutro, posle vesti koje je pročitao spiker sa najboljim glasom od svoh spikera koje sam ikada čuo, rekoh i ja ono čuveno:
„Dobro jutro, poštovani slušaoci“.
Posle nekoliko sekundi moj glas se vratio kao eho i rekao mi:
„Dobro jutro, poštovani slušaoci“.
Odgovorio sam mu:
„Dobro juto“.
Niko mi nije rekao za tu caku. Da ti se izgovoreno vrati sa zakašnjenjem od desetak sekundi. Bile su to stare komunističke mere predostrožnosti. Ako u etar krene nešto što nije poželjno, urednik ili pouzdani tonac na izvođenju programa mogao je komotno to da spreči.
Bio sam zbunjen i zamucao sam.
Mislim da je urednik jutra bio razočaran. Ipak, nije mi ništa rekao.
Naravno,
možda su osim moje početne treme tu postojali i drugi
razlozi.
Želeo sam da budem drugačiji.
U to vreme bio je vrlo popularan neki lokalni pevač a ja sam ponudio slušaocima pesme vrlo, vrlo slične njegovim.
Ne znam zašto.
Nisam ga poznavao.
Pokušao sam ipak da mu na početku njegove karijere prodam neke svoje stihove. On je prihvatio, a onda odustao. Koverat sa pesmama koje sam napisao za njega, ležao je danima na šalteru pristigle pošte kraj portirnice radija.
Bio sam povređen.
On
je bio tada u nekom rastrojstvu sa svojom prvom muzičkom grupom i
svetio im se.
Imao sam utisak da sam nehotice upao u to klupko
mržnje i glupe razbijačke utrke.
U svakom slučaju, pogrešio sam. Poredio sam ga sa poznatim pesnicima i šansonjerima. Jedna njegova pesma je bila čist plagijat u simpatičnoj obradi.
I
to sam pustio.
Urednik je imao slabo srce. Izašao je iz režije
i otišao u novinarski klub začepljenih ušiju.
Bilo je to ravno pokušaju samoubistva jednog mladog novinara.
Jedva sam završio emisiju.
Posle toga nedelju dana se nisam pojavljivao u redakciji.
Kad sam se vratio, niko me nije pitao gde sam bio.
Urednik me je kiselo pogledao.
„Imaćeš još jednu šansu“, rekao je.
Tako sam počeo da učim. Ne samo od tuđih nastupa pred mikrofonom.
Učio sam njihov govor.
Bio je to govor ljudi koji se nikada nisu sporili ni oko čega.
Priznajem da mi je išlo teško.
Onda se tu pojavila neka mlada spikerka. Zaboravio sam joj ime. Znam samo da je imala ćerku koja je bila kandidatkinja za mis Jugoslavije a da je ona bila lepušksta plavuša sa malim grudima i crvenim veselom francuskom kapom na glavi i grudi je, nagijući se iznad mog, stola pokušavala da mi u kasnim popodnevima kada u redakciji nije bilo nikoga unese u vidokrug moje mladićke želje.
Začudo, imala je dubok baršunast glas. Bio je vrlo sličan glasu našeg najboljeg spikera koji je ubrzo zatim umro tiho i bez ceremonije.
Pokušao sam da ih oponašam.
„Hej mali“, rekla je. „Vrati se.“
Nastala je tišina.
„Pođi za mnom.“
Pošao sam.
Bila je javna tajna da je spavala sa mojim urednukom slabog srca.
***
Prošlo je od tada mnogo godina.
Živelo
se i umiralo.
Nedavno prolazeći majurskim grobljem ugledah mali
crni spomenik porodice S. i na mermeru uklesano ime spikera kome sam
se divio. Pored godine rođenja pislao je ime mesta.
Moje mesto. Mesto iz koga sam kao mali dečak došao u grad.
***
„Mali“, rekla je spikerka „ možeš da budeš kao on ako vežbaš.“
Nisam tada znao šta to znači.
„Naravno“ ,reče „ ne u potpunosti. Samo malo.“
„Da li se može biti malo dobar?“
„Sve se može malo. Čak i malo voleti.“
Glas joj je odjednom postao drugačiji. Drhtao je.
***
Iz damske torbice je izvadila konjak. Ako se dobro sećam albanski. Imala je kratku haljinu leopardovog krzna. I posle ću se sećati te haljine kod drugih žena.
„Na!“
Crveno svetlo na ulazu u studio se upalilo.
Tonac
je podigao regler i prst.
Čuo sam ga kako viče:
„Počni,
jebote, počni već jednom.“
„Dobro jutro, poštovani slušaoci.“
Posle desetak sekundi sve mi se vratilo.
Нема коментара:
Постави коментар