MILAN TODOROV: BLIZANCI

 

Starci koji su dotakli osamdesetu, godinama dolaze na istu plažu na kojoj i ja volim da za letnjih žega boravim.

Sa nevešto prikrivenom radošću pričaju kako nije tačno da žene žive duže od muškaraca. Njihov slučaj to najbolje pokazuje.

Naravno, žao im je što su izgubili žene ali ne bi voleli ni da su pre njih izgubili život.

Dođu, izgleda, tako neka vremena u kome čovek misli samo na sebe. Sam sam se rodio, sam ću i umreti.

Pokušavali su da nađu nove žene. Tada su bili nešto mlađi i još ih je nosila ona glad koju muškarac nosi do nekih godina a onda i ona prestane a on i dalje gladan ne veruje da je ta glad odista prestala i često pravi budalu od sebe.

Zatim dođu putovanja. Starci su, zaboravih da kažem, solidno situirani. Jedan je bio šef voznog parka nekadašnjeg socijalističkog trgovinskog giganta u Vojvodini i posle otvorio servis za luksuzna japanska vozila, a drugi je nominalno i dalje vlasnik velike zanatske radnje za klima uređaje, zamrzivače, industrijske frižidere. Posao su razradili i ostavili sinovima.

Na putovanja idu kolektivno, sa ljudima njihovih godina. Ne očekuju iznenađenja, ali nikad se ne zna.
Prvi starac je upoznao zanimljivu žensku osobu. Putovali su u Tursku autobusom. Razmenjivali poglede. U jednom satu ona je zamolila drugog starca da promene mesta. Sela je pored prvog starca i uzela ga za ruke.

Otkad mi to niko nije učinio, pomislio je.

Sve vreme ga je držala za ruke. Kao davljenik spasioca. Ili obrnuto.

Drugi starac nije bio ljubomoran zbog toga. Bio je naprosto veseo.

Prvi starac je gledao novu prijateljicu u oči. U njima je video sebe. Svoju čekinju kojom je skrivao tužne staračke keratoze.

Žena mu je povremeno krpenom maramicom prelazila preko lica. Maramica je bila bela, mirisna, lepo opeglana i hladna. Kakva razlika u odnosu na papirnate, pomislio je.

Uhvatio je za mišicu ruke u toj pretoploj vlažnoj noći. Bila je hladna. U prvom trenutku je bio prestravljen, a posle zadivljen.

Ta žena, pomisli, ta bela koža, ta mirnoća i nežnost...sve je što mi još treba.

Drugi starac je stezao prste. Imao je neki nejasan osećaj da stvari idu u lošem smeru. Nije smeo da prenagljuje sa zaključcima, ali uvek je verovao svojoj intuiciji.

Odlučio je da ostatak puta provede zatvorenih očiju.

Možda i njega u snu poseti neka dama.

Mada, ne mora.

Dovoljno je što je dama sedela pored brata blizanca.

Povremeno bi otvorio oči.

Prolazili su sprženim predelima. Ponegde je gorela strnjika ili retka šuma.

Oca su mu ubili partizani. Objavili su da je zapalio pšenisu i kukuruzište u ataru da bi Švabe imale bolji pregled kretanja boraca protiv fašista.

Otuda mi ovaj poguren izgled, mislio je. U mladosti se trudio da se uspravi, ali nije išlo.

Kad su stigli u Antaliju prvi starac zamoli drugog da zamene sobe.

Prihvatio je.

Ova žena mi je otvorila srce, rekao je.

A pokojna?

Ona je mislila da mi je svojim odlaskom, a bolovala je, kao što znaš, godinama – zauvek zatvorila srce.

Čuvaj se, buraz.

Probudio se iznenada u bolnici.

Imali ste sreće, rekao mu je prevodilac. Ugradili su vam pejsmeker. A brat je imao istu krvnu grupu.

A žena, pitao je.
Kakva žena? Nije tu bila nikakva žena.

Rukovali smo se posle godinu dana na dunavskoj divljoj plaži.

Pokazao mi je ispupčenje iznad leve sise.
Penis meker, rekao je.

Brat se smeškao u hladovini iza.

Crknuće, doviknuo je.

Ulazio je u vodu. Bila je prohladna. Pored vode je sedela mlada žena sa detetom. Pogledao je. Imala je plavu kosu, mršavo ali mišićavo telo, uske crne naočare, crni bikini i duguljaste pljosnate grudi.

Bila je jaka u telu.

I on to primeti.

Uvek sam voleo takve, reče mi dok je izlazio iz vode u kojoj se samo skvasio oko pojasa.

Podseća te na tvoju ženu, upitah nesmotreno.

Na neki način, reče. Obećali smo jedno drugom da ćemo uvek biti zajedno i...eto.