Ništa nije slučajno. Na ulicu sam izašao u kasno popodne i prvo što sam ugledao bio je crveni kombi sa natpisom Hansa flast. Setio sam se da je to nekada za nas bio jedini flaster za rane. Ali i rane su bile drugačije.
Sada ima flastera koliko hoćeš, i rana raznoraznih, život kao da postaje tuplji ali njegove tupe oštrice sada teže padaju.
Bilo je pretoplo, sinoć sam previše popio i mučila me je dilema kuda da krenem.
Taj ipak laki mamurluk od vina, za razliku od teškog od piva ili rakije, uvek mi je davao mnoštvo isnpiracija.
Pošao sam nasumice ka centru i na pešačkom prelazu ugledao mladu ženu kako u kolicima gura bebu. Mlada majka je imala čvrst, možda prejak stas, jaku guzicu u tesnim pantalonama i rep vezan u kiku koji je isticao njen nešto veći nos, lako povijen.
I taj nos mi se odjednom učinio poznat. Ta kuka koja je davala ženi nešto odlučno i istovremeno podašno, što je, priznajem, prilično čudna kombinacija ali eto, ima je.
Život u prošlom vremenu.
Mali električar čija je majka od njegovog rođenja bila u invalidskim kolicima častio je
svojom prvom platom.
Bife se nalazio u blizini nekih vojnih objekata i od pića su imali samo pivo i vinjak, a od hrane vojnički pasulj.
Mlada žena koja je preko pešačkog malopre progurala kolica, krećući se telom kao agresivna sportiskinja, bila je tada, pre toliko godina sa nama.
Ne mogu sad da objašnjavam zavere genetike i kako je sve moguće, ali bila je. U stvari, bilo je njeno telo koje je vozala sa tim kolicima. Jednako jako i privlačno.
Uz električara i mene bila su tu još dva nezrela mladića. Jedan koga sada viđam kako pretura po kontejnerima gurajući olopani bicikl i još jedan, sin nekog prvoborca koji se uvek držao iznad svih nas osim kad popije i počne da priča kako će otići u Ameriku i nikad se neće vratiti, što je bilo sasvim u redu osim što nikad nije stegao muda i otišao.
Konobar je bio šepav. Doneo je vinjake na tacni drhtavim rukama i pola se prosulo. Pivo koje nam je takođe doneo bilo je izlapelo.
Prigovorili smo mu.
„Pivo je odlično“, rekao je baš sigurnim glasom.
Električar je rekao:
„Ako je tako kao što ti kažeš, popi ga na moj račun.“
Stari je iskapio pivo na eks. Mi smo pili vinjake.
Klozetska šolja u obližnjem toaletu je propuštala.
Devojka sa krivim nosem je u jednom trenutku rekla da mora do toaleta.
Elektrilar je otpratio.
Pokušavala je da piša, ali nije se usuđivala.
Električar nije smeo da otvori vrata.
„Pišaj“, rekao joj je. „Pišaj pa da nastavimo druženje.“
On je to zvao druženje. Mogao je kako hoće, bila je to njegova devojka.
„Ne
mogu na ovakvom mestu.“
„Nema veze. Ne moraš da sedneš na
dasku, dušo.Čučni i olakšaj se.“
Nastupila je pauza.
Stari konobar je pitao šta nije u redu.
„Dami je prljav vaš klozet.“
Konobar je samo slegnuo ramenima.
Najzad je devojka došla za sto.
„Sve u redu“, pitao je neko.
„Sve.“
Nosila je tada moderne kratke vruće pantalonice, uske da uskije ne mogu biti. Mali donji trbuh drhtao je na njoj.
„Mogli bismo nešto da pojedemo“, reče devojka.
„Može“, reče električar. „Ali imaju samo pasulj.“
„Nema veze. Ogladnela sam.“
Naručili smo pasulj sa kolenicom.
I sad kad mislim o njoj mislim kako je bila dobra. Sedela je sa četvoricom mladića gladnih žena i nije se osećala ugroženom. Naprotiv, ponašala se najprirodnije. Pišalo joj se.
Piškila je.
Jelo joj se.
Jela je.
Pasulj je bio vojnički. Znači, sasvim po ondašnjem JUSu.
Popili smo još nekoliko piva i izašli.
Devojka je išla poslednja. Malo sam je pridržavao a kada smo zašli u neki vojni šanac primetih da su se električar i ona dvojica udaljili ostavvivši nas same.
„Da li si to ti“, upitao sam je pre nego što je skinula vrući šorts.
Pokušao sam nešto. Nije išlo i nije bilo ničega. Neki vojnik nas je posmatrao sa uzvišenog bedema.
Popišala
se i rekla:
„Izvini“.
Boleo je me je stomak posle toga dva dana.
I danas opet ona na pešačkom.
Pešački je, tek sam se sada setio, vodio ka maloj crkvi na suprotnoj strani.
Pomislih, koliko ima boga u prostom ljudskom trajanju.
I dok sam to mislio elektrilčareva paralizovana i davno pokojna majka je projezdila pešačkim ispred mog automobila, u električnim kolicima sa malim žutim rotacionim svetlom.
Bogu hvala, bila je živa i zdrava.
Нема коментара:
Постави коментар