Stalno izdaju neka upozorenja
na vetar na poplavne bujice
na teroriste.
Mora biti da se to radi
da više nikad ne izađemo
iz svojih kuća i stanova i
da čekamo smrt iz kompjutera.
I onda šta?
Večni život posle tog
teško da je moguć.
Jedino ti preostaje
da svojim telom nahraniš
zemlju.
Ponekad tu izraste drvo
neki beli brest ili glog
i onda sediš ispod tog drveta
kelner te već poznaje
iz prošlog života
donosi pola litre hladnog
belog
sediš u baštenskoj stolici
devojke u dugim letnjim
haljinama
obučene kao lutke
lelujaju tela
sa mladićima neoriginalno tetoviranim.
Prolaze pored tebe
ne znajući da si postao drvo
ne znajući da si bio mrtav
što je ogromno dostignuće
u sadašnjem trenutku
Otvoreni prostori
podsećaju na stara leta
zato se tu osećaš najbolje
sam sa sobom
koga nema više
ali dunavski povetarac
tera te da pomisliš
kako si ipak visoko...
Možda se to zove
nebo.
Нема коментара:
Постави коментар