Jutros
sam razbio staklenu čašu. Bila je to lepa čaša. Poslednja koja se nije razbila.
Neoprezno sam prislonio ketler sa vrelom vodom uz ivicu stakla i ono je
puklo.
Mističari bi rekli da je to rđav znak.
Mislio sam malo o tome, a onda nisam više mislio. Želeo sam da budem potpuno opušten. Išao sam u ulicu Cara Konstantina, recimo, da kupim neke najlone i udice za pecanje.
Trideset godina nisam lovio ribu. Ali, to je kao vožnja ili kao seks, nikad se ne zaboravlja.
Jedva sam ih pronašao. Unutra je bilo svega. Neverovatno je kako se i ta industrija za mali hobi, za bezbrigu, razvila. Nekada je sve to bilo – duplo golo. I čovek je mogao da se snalazi lako u svemu. Debljina najlona, težina olova, oblik udice, način vezivanja.
Kad sam ugledao ogromne prepune rafove i momke i devojke u uniformama neke svetske firme, naglo sam se izduvao. Nisam očekivao tako nešto. Nisam mogao da poverujem da je od Isusovog hranjenja pet huljada ljudi sa nekiliko riba, stvar postala toliko komplikovana. Ali, uvek su mi se najbolje stvari dešavale u neočekivanosti. Kao da mi je jasan nagoveštaj neuspeha davao krila. Trudio sam se da se ne ponašam divlje, mada me je ideja o povratku ribolovu davala povod.
Mlad, upicanjen prodavac me je pitao šta želim.
Rekao sam mu.
Izvolite
se poslužiti, rekao je.
Preda mnom je bilo na stotine najlona
iste debljine, olova, udica, kuka za ajkule…
Pomozite mi, rekao sam. Ne snalazim se u samoposlugama.
Pogledao me je, ulčinilo mi se, prezrivo. Bila je subota. Bio je mlad. Mislio je na vikend ševu. Bilo je tako očigledno.
Ipak mi je pomogao da izaberem ono što sam mislio da mi odgovara.
I dalje sam oko sebe i u sebi osećao totalno mrtvilo. Slabo sam pisao poslednjih dana. Ukinuli su mi World i prešao sam na neki novi sistem koji me je pošteno zajebavao. Ništa mi nije išlo od ruke.
Ali, sada sam imao nešto konkretno. Plastični štap, dobru staru mašinu kao Hemingvej, udicu, novi najlon od 0,3 milimetra.
Kad sam se tako optremljen pojavio na plažu, stari pecaroši su, blago rečeno, bili začuđeni.
Imao sam malu kutijicu sa glistama, navukao jednu deblju na udicu i zabacio. Nije mi uspelo iz prve. Kod druge glista je otpala. Sunce je počelo da peče po leđima.
Neka plava žena koja je sedela na stolici uz obalu i takođe pecala, našalila se:
„Bežite od mene, ja ne donosim sreću“.
Nisam se pomerio. Neka.
Da li ću kao starac u Hemingvejovoj noveli upecati ogromnu ribu koju će ajkule oglodati dok je vučem ka obali?
Kako je svet uvek isti!
Sedeo sam u plavoj stolici na rasklapanje, sklopio oči i pokušavao da mislim na jesen. Bližila se neosetno a ja sam joj se radovao. Izaći će mi novi roman, nova zborka pesama, dobiću honorar za njih, učestvovaću na međunarodnom pesničkom festivalu i uvodnim slovom otvoriću izložbu jednog sjajnog beogradskog slikara.
Skinuo sam se i ušao u vodu. Plivao sam po unapred određenoj šemi. Dvaput bih muškim stilom otplivao plažu. To smo zvali spuštanje.
Vraćao sam se pognute glave po užarenom pesku i u jednoj gomilici svega i svačega ugledao nečiji izgubljeni mobilni telefon.
Sagnuo sam se i uzeo ga. Bio je očigledno dobar i skup.
Predao sam ga, bez razmišljanja čuvaru obližnjeg ilegalnog kafea.
Ne znam šta je sa njim uradio.
Rekao mi je da će klincu koji je izgubio skupoceni telefon roditelji kupiti nov.
Ovde su, brate, rekao je noćne orgije. Valja se droga. Zar misliš da ove gazde ovde kupuju ligeštule, tende i stolove i stolice od prodaje piva?
Ona plava koja je imala pecaljku pored moje ušla je u njegovu kabinu. Presvukla se. Zatim je izašla očešljana, preplanula, u kratkoj suknji i svetlo plavoj majici bez grudnjaka.
Nasmejala se zadovoljno kad je shvatila da sam je pogledao od glave do pete.
Нема коментара:
Постави коментар