MILAN TODOROV: HRIŠĆANSKE DEVOJKE

 

Nije bilo kiše. Sedeo je na terasi ispod starih hladova. Nekad davno živeo je u toj ulici. Škola, crkva, krivina na kojoj mu je u prvom automobilu poginuo najbolji drug. Naručio je pivo. Nisu imali pivo u flaši, samo točeno. U redu, može točeno, rekao je konobaru sa licem gorštaka. Pitao se kad se taj momčić spustio s planina i šta oseća dok u crnoj uniformi kao jahač apokalipse briše znoj sa čela. Dobar je to momak, pomisli. Momak mu je ponudio da uđe u kafe koji je klimatizovan. Nije želeo. Da li da mu ispriča priču kako je baš u ovoj ulici jedne davne godine sneg biio visok metar i po. Ne bi poverovao. On tada još nije bio rođen. A ovde svetovi počinju ličnim rođenjem. Ovde kao da je svako Isus za sebe. Spasilac sveta sa ograničenim dometom.

Pivo je bilo slabo ohlađeno. Svejedno. Bilo mu je važno da sedi uz taj put i ispod te tende zaklonjene starim glogovima. U jednom trenutku tenda je počela da se povlači i sunce mu je udaralo pravo u oči. Pogledao je u tamu kafea. Nije video nikoga.

U tom trenutku kao senke, jer su dolazile sa zapadne strane, zaklanjajući sunce pojavile su se dve devojke i prišle mu osmehujući se.

Pomislio je da su to devojke iz njegovog prošlog života.

U istom tenutku, što je neverovatno, obližnja crkva je zvonila za večernje. Zvona su se oglašavala kao eho iz oblaka.

„Izvinite ako smetamo“, rekla je obla, sva nasmejana. „Radimo malu anketu o poznavanju Svetog pisma. Mi smo volonterke jedine pravoverne hrišćanske crkve. Ne plašite se. Nećemo vas gnjaviti, nećemo vas čak ni vrbovati za našu veru.“

Smejale su se. Očigledno su bile uspešne osim što su bile prijatne pojave.

Druga mu je pružila flajer sa slikom mlade žene koja plače. Ispod se nalazio tekst: "Slobodan seks sa grehom ili ljubav sa produženjem vrste".

Imala je dobre noge u sandalama od meke kože.

Ta što je nudila flajer.

„Recite nam šta vi mislite o svemu tome“, rekla je obliguzasta.

„Zašto ste baš mene odabrali za takvo pitanje?“

„Ne brinite. Vi ste slučajni uzorak.“

Vrteo je po glavi. Odakle znam ovu plavu sa dugim nogama.

„Vi ste odavde“, pitao je.

„Na neki način“, rekla je dugonoga.

Bila mu je neverovatno poznata. Onda se setio. Poznavao je njenu majku. Bila je vrlo slična ćerci. Imla je isti hod. Išla je obodom istog tog parka koji se i dalje listao ispred njih. U obližnjoj kući bilo je mnogo stanara. Jedan od njih, invalid bez noge, dijabetičar, svakog dana u predvečerje iznosio je stolicu, mali stočić, flašu vinjaka i dve čaše sa ledom.

Zapazio je devojku.

Bila je nabujala i prvila se da ga ne vidi.

Jednog dana nije izdržala i pogledala je u njegovom smeru.
Pozvao je osmehom.

Došla je sutradan. Popili su nekoliko čašica pre nego što je odveo u svoj dvorišni stan u kome je, znalo se, pod krinolinom umetnosti izvodio celonoćne orgije.

I to je trajalo, prema njenom svedočenju nekoliko meseci a onda je on, zvao se Hajnrih. Bio je slikar amater. Slikao je aktove. Slikao je i nju u ulju. Nije bio zadovoljan. U krevetu je bila dobra. Tako mu je posle pričala. Verovala je da je bila dobra. Kad joj je jedne večeri rekao da dovede svoju mamu da i nju ovekoveči golu, ostavila ga je i plakala dok se on nije pojavio na nekoj književnoj večeri, tu u obližnjoj knjižnici i čitaonici i pokupio je. Pisala je nekakve haiku pesmičuljke i pala je na njegove još gore stvari poput ranih pričica u dometu reportaža. Imao je upravo kod sebe neki lokalni književni časopis u kome su objavili dve njegove mladalačke priče kojih će se kasnije stideti. Njoj je to imponovalo,

„Ne mogu s tobom već prvo veče“, rekla mu je kad je odveo u obližnju birtiju.

„Zbog njega, zbog hromog slikara Hajnriha? – glumio je ljubomoru.

„Zbog mame.“

„Ne razumem.“

„Načinio je njen akt.“

„Kako? Kada?“

„Ne znam.“

„Da li si je pitala?“

„Nisam se usudila.“

Ona obla devojka ga je ponovo pitala šta misli zbog čega ljudi ulaze u kal bluda, razvrata i napokon gubitka duše.

Zamolio je kelnera da spusti tendu.

„Oprostite“, rekao je. „Sama se skupila. Žao mi je.“

„U redu je.“

Tenda je ponovo pravila neveliku, ali ipak dobru senicu.

Crkvenjak je prestao da zvoni.

Dozvolila mu je samo da joj skine brushalter sa žicama.

„Zar te ne bodu?“

„Ne.“

„Nisu zdrave.“

„Svejedno mi je.“

„Ali dobre su, svakako. Majčinske grudi.“

Brzo se obukla i odgirnula ga, a beše naslonjena upravo na stražnji zid one ili ove crkvice. Ko će ga znati?

„Da li biste nešto da popijete“, pitao je mlade anketarke.

„Ne“, rekla je obla.

„Ja bih mogla“, rekla je ćerka, dugonoga.

Konobar je doneo konjak sa ledom.

Bilo je vruće.
Tenda se opet sklopila sama od sebe. Sunce je udaralo u oči.

Pitao se da li ona prepoznaje njega u sebi dalekoj, nerođenoj.

Ceo život živiš a ne znaš šta je moglo da bude. Greh, patnja, kazna, oproštaj?  Svako saznanje bilo bi potpuno uzaludno. Ali, kako im to reći? Sve je prolaznost.  Sve postoji u minulom dobu.

Uzdahnuo je i glasno uzeo vazduh.

"Da li vam je dobro", pitala je dugonoga.

"Dobro mi je. Kako je mama?"

"Moja mama?"

"Tvoja."

Nastao je tajac . Nešto je rekla, nervozno, maltene panično, autobus koji je protutnjao stvorio je buku usled koje nije razumeo njen odgovor.

Odlazile su polako, čavrljajući, ali, pomisli, tu se ne radi o razdaljinama nego o tišinom obavijenom malom, običnom životu.

I nije mu bilo lakše posle tog ovlašnog saznanja.