Vraćajući se sa groblja
posle neke sahrane
grobar se zaustavlja
pored smokve koja viri
iz dvorišta obližnje kuće.
Polako i pažljivo bira
najzrelije i najkrupnije.
Ne žuri mu se.
Vreme stoji.
Ali trebalo bi ga još više usporiti.
Navijati stare satove
one koji su nas budili
navijati unazad.
Resetovati alarme.
Jer zašto dalje?
Pisati katrene
nekoj Katarini
koja se uzgred
ne zove tako?
Svaki čovek ima
svoje lice
da ga potroši čak
i na ženu
koja mu slučajno
uzvrati pogled
i onda ga prekrije tamnim
naočarima da bi izgledala
zavodljivije.
Svet je podeljen na
male setove.
Ponekad mislim da je
prava stvar pred jesen
spremanje
torbe u koju čovek može da
smesti neophodne stvari
četkicu za zube
peškir
ćebe
lekove
i ono malo nevidljivo
što peče ispod sise
kao ravnodušnost
na odloženo
vreme.
Ravnodušnost koja će
stići
bez obzira na naša dovijanja.
Eno je čeka me na ćošku
a ti
kasniš.
Нема коментара:
Постави коментар