Opet sedim u kafani uz reku.
Za kratko su umuknula sidra
ruskih tankera punih nafte.
Ponekad čak pirne i vetrić.
Pijem svoje uobičajeno belo
srednje ohlađeno
uz dva mrko žuta lista
zabranjene pečene kečige.
To je moja riba.
Riba dna.
Šankeri imaju malo posla.
Dolazi tetovirani ćelavi bilder
sa mršavom plavušom
koja na nozi
pri stopalu
nosi lančić sa krstom.
Laka je čini se
kao osvojena teritorija.
Komarci uskoro jurišaju.
Jedan me je upravo ubo
u mišicu.
Pojavio
se lak osip.
Znam da će brzo proći
i da se kad se vratim kući
ništa neće viddeti
ništa me neće peći.
Takvi su ti novi sitni.
Ruka mi je oznojena.
Ližen nadlanicu.
Želim da pokupim sve
što je iz mene izašlo danas
nepovratno.
Krv, znoj , limfa…
ali uzalud -
so nema ukus.
Plava riba povremeno trzne glavom
prema okolnim stolovima.
Boji se tetoviranog mužjaka.
Trebalo bi ipak da takvi tipovi
puste žene s lanca
bar za kratko
koliko da budu odvojene
od trivijalnosti sveta
od njegovog fonda sirove
kože i
od nabreklog mesa za koje niko ne zna
čemu služi
u izlogu ove
svetske kasapnice.
Нема коментара:
Постави коментар